["item",{"itemId":"665","public":"1","featured":"0","xmlns:xsi":"http://www.w3.org/2001/XMLSchema-instance","xsi:schemaLocation":"http://omeka.org/schemas/omeka-xml/v5 http://omeka.org/schemas/omeka-xml/v5/omeka-xml-5-0.xsd","uri":"http://romeka.rgf.rs/items/show/665?output=omeka-json","accessDate":"2020-10-29T08:24:21+01:00"},["fileContainer",["file",{"fileId":"837"},["src","http://romeka.rgf.rs/files/original/Predavanja/Teorija_rizika/Teorija_rizika.1.pdf"],["authentication","2430d5237c82781faf40dfca10163113"],["elementSetContainer",["elementSet",{"elementSetId":"5"},["name","PDF Text"],["description"],["elementContainer",["element",{"elementId":"133"},["name","Text"],["description"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"16964"},["text","1. TEORIJA RIZIKA\nU definiciji rizika izrazi: moguće varijante akcije (alternative) i moguće (nesigurno) ostvarenje,\nukazuju na neizvesnost. O riziku se može govoriti samo u kontekstu jedne konkretne alternative.\nRizik ne znači neki sigurno nastupajući negativan efekat, on je negativno procenjena posledica čije je\nostvarenje neizvesno.\nAnaliza rizika je veoma teška, čine je teškim sledećih pet faktora:\n1.\n2.\n3.\n4.\n5.\n1.\n\n2.\n\n3.\n4.\n5.\n\n1.\n\nneizvesnost vezana za definisanje problema,\npoteškoće koje se javljaju prilikom vrednovanja činjenica,\nsloženost otkrivanja relevantnih vrednosti,\nnepredvidivost ponašanja učesnika u procesu, i\nnejednoznačnost vrednovanja procesa.\nRešavanje problema je moguće samo onda ako je problem definisan. Ovaj proces sadrži i\nodluku o tome da li treba odlučivati. Nakon toga treba definisati i alternative, kao i koje posledice\ntreba uzeti u obzir. Odluke pre odlučivanja utiču na izbor u velikoj meri. U odlukama sa rizikom\npostoji veliki procenat neizvesnosti.\nNeophodno je poznavati verodostojnost podataka. Veliki problem predstavlja i tretiranje malih\nverovatnoća. Najkomplikovaniji slučaj predstavlja kada o verovatnoći nastanka situacije znamo\nsamo da je veoma mala. Postoje i takvi slučajevi gde se verovatnoće na osnovu relativne\nučestalosti ne mogu proceniti jer nam ne stoje na raspolaganju podaci iz prošlosti, ili uopšte\nnema podataka pošto je reč o potpuno novoj tehnologiji. Ako nema podataka, postoji\nmogućnost modeliranja rizične situacije, radi crpljenja informacija. Modeli samo približno mogu\nobuhvatiti ljudske greške.\nU analizi rizičnih situacija i odlučivanja u njima, treba računati sa problematikom labilnih\nprincipa vrednovanja kod donosilaca odluka, sa kojima se lako može manipulisati. Principi se\nmogu menjati u vremenu.\nPonašanje ljudi je krajnje kontradiktorno. Nekad su osetljivi i racionalni, dok su drugi put u istoj\nsituaciji donošenja odluke neodgovorni i iracionalni. Donosioci odluke na razne načine mogu\nimati monopol nad odlukama koje su rizične.\nVrednovanje kvaliteta odlučivanja u uslovima rizika mora da uzme u obzir način na koji se\ntretiraju neobične, nesvakidašnje situacije.\n\nRizik i odluke\nKod donošenja odluke cilj je izabrati najbolju alternativu, odnosno najviše prihvatljivu za donosioca\nodluke. Izbor alternative ne znači i to da će se na taj način apsolutno prihvatiti i rizik koji ide uz nju.\nDonosilac odluke kad odlučuje onda ne bira jedan od mogućih rizika, nego bira jednu od mogućih\nalternativa, ali izbor jedne alternative ujedno znači i prihvatanje rizika određenog nivoa, uzimajući u\nobzir ostale posledice (među kojima nalazimo i pozitivne, koje pružaju određene prednosti, i\nnegativne koje imaju određene nedostatke). Kod donošenja odluke uzimaju se u obzir i prednosti i\nnedostaci, a da pri tome kod izabrane alternative rizik ne mora da bude najmanji. Naprotiv, može se\nizabrati i alternativa sa najvećim rizikom, ako izborom te alternative moguće prednosti pružaju\nodgovarajuću kompenzaciju. Kod izbora alternative uzimaju se u obzir sve pozitivne i negativne\nposledice.\nIzbor najpovoljnije alternative je veoma složen problem. Izbor alternative zavisi:\n\n�Teorija rizika\n\n�\n�\n�\n�\n�\n\nod mogućih alternativa,\nod posledica,\nod vrednosti,\nod činjenica uzetih u obzir za vreme donošenja odluke,\nod primenjenih metoda.\n\nU različitim situacijama mogu biti relevantne različite izborne mogućnosti, različite informacije.\nVremenom može da se promeni ocena neke alternative: može da se ispostavi da su prethodne\nanalize bile pogrešne, mogu da se pojave neke nove vrednosti. Ocena neke alternative, u istom\nmomentu i pod sličnim okolnostima može da bude različita kod različitih donosilaca odluke, koji\nimaju različite osnove za vrednovanje, imaju različite ciljeve, odnosno na različite načine ocenjuju\niste verzije. To bi značilo da je prihvatljivost odluke takođe nedefinisana.\nKrajnju odluku uvek treba da donese osoba koja je upoznata sa problemom, i na osnovu donešene\nodluke da preduzme određene korake. Savetnik učestvuje u odgovornosti u onoj meri, koliko je bio\nsposoban da odredi detaljnu i jasnu, tačnu sliku o posledicama pojedinih alternativnih mera koje su\npreduzete. On odgovara ne za ispravnost odluke, nego za tačnost predviđenih posledica koje se\njavljaju kod određenih alternativa. Metodičko rešavanje problema omogućuje da se odluka vrednuje\npre faze ostvarivanja (test), tako da je rizik greške unapred poznat. Pri ovakvom načinu rešavanja\nproblema u dužem vremenskom periodu, može se računati sa unapred određenom verovatnoćom\ngreške. Za donosioca odluke je, međutim, svaki predlog, predložen od strane savetnika, jednako\nneizvestan.\n2.\n\nAnaliza i upravljanje rizikom\nAnaliza rizika znači identifikaciju potencijalnih rizika, koji su predviđeni od strane jedinki ili društva,\nkao i procenu verovatnoće ostvarivanja bilo koje opasnosti i to pomoću podataka, statističkih\nanaliza, sistematskog posmatranja, stručnog znanja ili intuicije.\nU analizi rizika poznata su četiri pristupa: tehnički (kvantitativni) pristup, pristup analize odluka (i\nrizika)pristup političkih nauka, pristup društvenih nauka (percepcijski). Razlikuju se u tome što daju\nrazličit značaj pojedinim koracima u analizi rizika.\nPo Renn-u najvažniji koraci kod analize rizika su sledeći:\n1. Definicija “korisnih” i onih posledica koje treba “zaobići”. Ovaj korak predstavlja subjektivan proces\nprocene, koji se odnosi na ocenu posledica. Mogući problemi su npr.: velika koncentracija\nrazličitih tehnologija koja može da ima i pozitivne i negativne posledice, ili: da li primena nekih\nveštačkih đubriva ima prednosti kojima bi se mogle kompenzirati negativni efekti na okruženje.\n2. Izbor najznačajnijih faktora po analizu rizika. Pri obavljanju neke aktivnosti treba računati sa velikim\nbrojem mogućih uticaja, zdravstvenih, ekoloških, ekonomskih, društvenih, eventualno političkih.\nTreba odrediti i predmet analize.\n3. Vrednovanje veličine opasnosti. Neophodno je kvantifikovati veličinu i jačinu opasnosti i to od tačke\nkada je opasnost izazvana pa do krajnjih uticaja. U ovome pomažu matematička pa i programska\nrešenja.\n4. Određivanje verovatnoće mogućih izlaza. U ovom koraku primenjuje se jedna od četiri poznate metode:\na) prikupljanje statističkih podataka o ponašanju izvora rizika u prethodnom periodu,\nb) prikupljanje statističkih podataka o kvarovima pojedinih sistema (npr. tehnoloških), koji\npredstavljaju rizik; sintetizovanjem tih podatka moguće je proceniti opasnost kvara čitavog\nsistema ili podsistema,\nc) epidemiološka ispitivanja, koja znače takve oglede koji traže signifikantnu korelaciju između\nizvora opasnosti i sposobnosti da na odgovarajući način reaguju oni koji su u opasnosti,\n\n�Teorija rizika\n\nd) procena verovatnoće ostvarivanja, i to od strane stručnjaka, laika i donosilaca odluke.\nZnatan nedostatak ovih metoda jeste da sve one samo na osnovu stvarnih istorijskih podataka\nmogu generisati informacije. U stvarnosti, baš nepoznate, unapred nepredvidive opasnosti\npredstavljaju najveći problem.\n5. Prepoznavanje onih na koje će rizik imati uticaj. Rizik se odnosi na konkretne osobe. Prema tome nije\ndovoljno samo statistički odrediti krug onih koje rizik pogađa.\nTehnički pristup naglasak stavlja na tehničke, kvantitativne osobine rizika, daje metode za procenu\nrizika. Najvažnije karakteristike ovog pristupa su sledeće:\n� Rizik je proizvod jačine opasnosti (koja se unapred može predvideti) i verovatnoće ostvarivanja\ndate opasnosti.\n� Najvažnije metode koje se koriste su: statistička analiza, metod sistemskih analiza, epidemiološka\nistraživanja.\n� Barata sa ograničenim brojem posledica, jer se uzimaju u obzir samo one posledice koje se mogu\nkvantifikovati.\n� Ljudski faktor, aspekti ponašanja, interakcije među ljudima se ignorišu, pošto se ovi pokazatelji ne\nmogu kvantifikovati.\n� Nije odgovarajući pristup za detaljnu analizu, izvedeni zaključci su uglavnom neprecizni.\n� Koristi takve tehnike koje prepoznaju, procenjuju i mere rizik i ne uzimaju u obzir subjektivne\nkvalitete.\nAnalize vrši u obliku: stabla grešaka i stabla događaja. U slučaju analize stabla grešaka, pretpostavlja\nse da je greška već nastala, a traži se uzrok greške, to jest šta je prouzrokovalo nastajanje niza\ndogađaja. Stablo događaja daje objašnjenje na to koji događaji dovode do nekih grešaka. Stablo\ngrešaka predstavlja analizu unazad, dok stablo događaja analizu unapred. Jedini cilj ovog pristupa je\nda tehničke informacije kojima raspolaže maksimalno iskoristi i to radi postizanja sigurnosti. Zbog\nprevelike racionalnosti ne uzima u obzir subjektivne karakteristike. Rezultati ovakvih istraživanja\nmogu da se primenjuju sa velikom dozom rezerve, ali mogu da posluže i kao osnova kod analize\nodluka, kao i pristupa kod procene rizika.\nPristup analize odluka modelu odlučivanja je omogućio da subjekti koje dotiče problem rizika, tzv.\nnosioci problema, pomoću određivanja elemenata vrednovanja kao i njihovih pondera i procenom\nverovatnoće u eksplicitnoj formi mogu da iskažu svoja mišljenja. Karakteristike ovog pristupa su\nsledeće:\n�\n�\n�\n�\n�\n�\n�\n�\n\nRizik nije objektivna osobina ili karakteristika nekog objekta ili stanja, nego takva mentalna\nkonstrukcija koja je posledica nekih događanja ili promena.\nDonosilac odluke sam bira model kojim će analizirati rizik. Samim tim prihvatiće i one “greške”\nkoje sa sobom nosi primena datog modela.\nVerovatnoće i preferencije − osim statističkih podataka − baziraju se na pretpostavkama, intuiciji,\nšpekulacijama, jednom rečju na subjektivnim procenama.\nPosmatrane alternative se vezuju za isti cilj ili problem.\nDobitak i troškovi, koje donosilac odluke vezuje za pojedine alternative, ukazuju i na njegov\nodnos prema riziku.\nMože se analizirati onoliko aspekata rizika koliko donosilac odluke želi.\nUzima u obzir interakciju ljudi sa izvorom rizika.\nMetode se mogu menjati od problema do problema. Primenjene tehnike se mogu formirati za\nkonkretan zadatak.\n\nJedna od najčešće korišćenih analiza je cost-benefit analiza. Razvili su je radi analize uticaja i posledica\nvladinih odluka (npr. javni radovi). Metodika ove analize ima za cilj da svaki uticaj ove odluke (bio\nposredan ili neposredan) izrazi u novčanim jedinicama.\n\n�Teorija rizika\n\nUticaji odluka se mogu grupirati na različite načine:\n�\n�\n\nneposredan uticaj pojedinih alternativa (neposredno nastali troškovi i dobit), i posredan uticaj\n(npr. kod korisnika novih proizvoda),\ninterni ili unutrašnji (delovanje preko tržišnih procesa) uticaji i externi ili spoljašnji (okruženje)\nuticaji.\n\nU različitim vremenskim intervalima nastali troškovi i dobit) izraženi u novčanim jedinicama) se\nagregiraju uzimajući u obzir i neke vrednosti za diskontovanje. Uzimaju se u obzir i neke\nneizvesnosti, npr. predviđanje rasporeda verovatnoće dobiti i troškova, modeliranje pomoću stabla\nodlučivanja. Najvažniji koraci pri cost-benefit analizi:\n1. Postavljanje sistema merenja. posrednih i neposrednih, unutrašnjih i spoljašnjih uticaja\nalternativa.\n2. Predviđanje vrednosti dobiti i troškova (prognozirajući i njihov vremenski raspored i stepen\nneizvesnosti) pojedinačno.\n3. Upoređivanje i usaglašavanje pojedinačnih mišljenja.\n4. Sumiranje diskontovanih vrednosti troškova i dobiti, ponderisanih sa rasporedom verovatnoća.\n5. Određivanje redosleda alternativa na osnovu cost-benefit indeksa.\nPrvenstveni cilj cost-benefit analize nije da tačno odredi očekivanu vrednost pojedinih alternativa\nodluka (pre svega investicionih), nego da pomogne donosiocima odluke, da sagledaju i sistematizuju\nnesigurnosti, koje imaju u pogledu uticaja odluka, koje se rasprostiru i u vremenu i u prostoru. Pošto\nje uticaj odluka izražen u novčanim jedinicama, omogućuje upoređivanje ostvarivanja različitih\nciljeva. Vodi računa o broju uticaja i omogućuje baratanje sa neizvesnošću koja je vezana za buduća\nkretanja. Neki od Neki od prednosti ovog metoda su:\n1. Troškove i dobit meri u novčanim jedinicama.\n2. Moguće je koristiti i za vrednovanje jedne alternative. Npr. ako je očekivani ekonomski rezultat\nniži nego potreban ulog, takvu alternativu ne treba podržavati.\n3. Uzima u obzir vreme kao faktor koji utiče na očekivani rizik.\n4. Ukazuje na subjektivnost kod predviđanja i vrednovanja, sa čime se smanjuje njegov negativan\nuticaj na objektivnu procenu.\nNeki od nedostataka ovog metoda su:\n1. Vrednovanje posrednih (npr. potrošača) i spoljnih (npr. okruženja, infrastrukture) uticaja je\nveoma teško.\n2. Kod različitih društvenih struktura razlikuje se i funkcija preferencije, pa je teško odrediti\njednoznačno pondere, kod različitih osoba, za vrednovanje troškova i dobiti.\n3. Različiti subjekti imaju različite vremenske preferencije, pa je teško njihovo jednoznačno\ndiskontovanje.\nObzirom na svoje obeležje i informacije koje pruža cost-benefit analiza se može upotrebiti za:\n�\n�\n�\n�\n\npripremu projektnog zadatka da pronađe najekonomičnija rešenja,\nda pomogne donosiocu odluke u izboru konačne odluke,\nda se iniciraju nove alternative ili projektna rešenja ako se za to pokaže potreba, i\nda se istraživanje proširi na nova nedovoljno proučena područja kako bi se time povećale uštede\nili smanjio rizik.\n\n�Teorija rizika\n\nKako je ulazak u ostvarenje velikih projekata sam po sebi rizičan to i informacije koje daje ova\nanaliza treba smatrati približnom, odnosno prihvatljivom uz određen stepen verovatnoće i\nneizvesnosti. Da bi se rizik smanjio korisno je primeniti i analizu osetljivosti kojom bi se mogla\nproceniti neizvesnost dobijenih informacija.\nCilj cost-benefit analize da obuhvati očekivane koristi nekog projekta koji su bitni za njegov izbor i\nza donošenje konačne odluke, te se mora obratiti pažnja i na pitanja na koja nije uvek lako\nodgovoriti. neke od njih su:\n�\n�\n�\n\nkoliko koje troškove i dobiti uključiti u postupak procene i koliko daleko ići u njihovom\nobuhvatanju,\npo kojoj stopi voditi troškove i dobit na sadašnju vrednost (postoje velike razlike u visini\ndiskontne stope),\nkoliko godina uzeti kao realni vek trajanja objekta.\n\nVodeći što više računa o ovom, cost-benefit analiza pretpostavlja sledeći postupak procene:\n1. utvrđivanje ciljeva i kriterijuma za donošenje investicione odluke,\n2. definisanje projekata, odnosno alternativa koje se moraju proceniti, zatim proveru i\nprilagođavanje tehničke i ekonomske dokumentacije do te mere i na takav način da ih se može\nmeđusobno upoređivati,\n3. predviđanje fizičkih posledica svakog projekta i utvrđivanje njihovih glavnih obeležja koja će\nuticati na budući rad,\n4. procenjivanje vrednosti tih posledica, tj. procenu veličine troškova i dobiti kao funkcije obeležja\nsvakog projekta, izbor i rangiranje projekata.\nUprkos teškoćama i problemima koji se javljaju u primeni tehnike računanja, cost-benefit analiza se\nmože smatrati vrlo upotrebljivom i korisnom.\nPored toga tu je i metod stabla vrednosti. Na vrhu stabla određuje se opšta vrednost, dok se na granama\nodređuju takvi atributi koji dovode do ostvarivanja date vrednosti. Tako se problemi mogu vizuelno\nvrlo uspešno analizirati, pogotovo ako se uporede stabla vrednosti različitih interesnih sfera koje su\npod istim rizikom.\nNajkritičniji deo ovog pristupa je što je neophodno raščlanjavanje problema na elemente: razdvajanje\nalternativa, atributa, pondera i verovatnoća. Ovo omogućuje manipulaciju sa podacima.\nPrimenom metoda analize odluka javlja se potreba za poznavanjem preferencija vezanih za rizik,\nodređenih grupa, ili čitavog okruženja. Ovo je osnova društvenog pristupa analize rizika. To je pristup\nidentifikacije rizika. Kod tog pristupa treba istražiti sva pitanja koja postavljaju oni koje dotiču\nposledice rizika.\nSvaku percepciju vezanu za rizik određuju pre svega vrednosti i interesi. Izazivač rizika mora da\nračuna ne samo sa posledicama nego i sa percepcijom rizika.\n� Pretpostavke vezane za prirodu i uticaj rizika se menjaju od osobe do osobe, od grupe do grupe,\npa i s vremena na vreme. Nemoguće je, prema tome, uopšteno govoriti o nekom riziku.\n� Odnos prema riziku određuje niz faktora, kao što su: poznavanje rizika, mogućnost kontrole,\nmoguća veličina rizika.\nPolitički pristup analize rizika naglasak stavlja na proces donošenja odluke u vezi sa rizikom, a ne na\nposledice. Kod ovog pristupa cilj je predviđanje procesa, a ne rešavanje problema. Koncentriše se na\ndruštvene i političke procese, uzimaju se u obzir pojedinačni i društveni interesi, ograničenja\ninstitucija, komunikacione interakcije, kao i promenljiv odnos snaga učesnika. Rizik modelira kao\n�\n\n�Teorija rizika\n\nkonfliktnu situaciju, u kojoj je neprijatelj ili sama priroda ili druga grupa učesnika. Politički pristup\nanalize rizika koristi metode teorije igara. Najveći problem pri tome predstavlja izračunavanje i\nvrednovanje političke i društvene dobiti i troškova.\nNajpoznatiji istraživači koji su se bavili rizikom su: Fischoff, Lichtenstein, Slovic i Keeney. Po njima\ntipični pristupi analizi rizika su:\n1. Formalna analiza koja upoređuje prednosti i nedostatke postojeće ili preporučene tehnologije. U\novu kategoriju spadaju analize: troškovi − dobit, rizik − dobit, metode analize odluka. Ovi\nmetodi su detaljno razrađene, njihovi rezultati se lako razumeju. Imaju i niz nedostataka, npr. ne\nmogu računati sa teško merljivim posledicama, nekada su i suviše pojednostavljene, nisu\npodobne za rešavanje društvenih konflikata.\n2. “Boot strapping” analiza kao etalon u donošenju odluka uzima u obzir i istražuje ponavljajuća\nravnotežna stanja između troškova i dobiti. Do vrednosnih informacija koje se odnose na rizik\npo ovom metodu može se doći na osnovu analize istorijskih podataka u vezi sa rizikom.\nNedostatak ovog metoda je da ne može da se nosi sa novim rizicima, pošto u vezi sa njima nema\nnikakvih informacija iz prošlosti.\n3. Treći pristup kod analize rizika koristi mišljenje eksperata.\nTabele olakšavaju postupak analiziranja problema pri upravljanju. Primena tabele u upravljanju\nmogu se svrstati u četiri kategorije:\n1.\n2.\n3.\n4.\n\nanaliza podataka,\n“what-if” analiza,\nodređivanje ciljeva i optimiranje,\nanaliza rizika.\n\nAnaliza podataka proučava uticaj rizika neizvesnosti na donošenje odluka. Mnogo je jednostavnije\nanalizirati ili rešavati modele gde su svi podaci poznati i sigurni. Međutim, u praksi, donosioci odluke\nmnogo češće razvijaju modele u kojima su vrednosti jedne ili više promenljivih neizvesne. Primer za\nto je razvoj i marketing novog proizvoda, gde preduzeće ne može unapred predvideti šta će\nkonkurenti preduzeti, koji će efekat na prodaju imati strategija reklame i kako će se kretati troškovi\nproizvodnje. Da bi stvar bila komplikovanija, objektivni podaci koji bi opisali neizvesnost najčešće\nne postoje, ili ih je veoma teško odrediti. Tako se rizik u velikom broju slučajeva može kvantifikovati\nsamo po subjektivnoj proceni.\nKvantifikovati rizik znači odrediti sve moguće vrednosti promenljive rizika i relativnu verovatnoću\nza svaku vrednost. Ova informacija se javlja u obliku funkcije rasporeda verovatnoća.\nKarakteristično je da planiranje ekonomskih procesa u najvećem broju slučajeva nema takvih\ninformacija iz kojih bismo mogli dobiti siguran i tačan opis bitnih elemenata plana. Najznačajniji\nelemenat nekog projekta nije samo koliko će on doneti koristi, nego i sa kojom sigurnošću se\ngarantuje ta korist. U tome subjektivna procena je najbitnija.\nKomunikacija rizika znači distribuciju informacija o riziku prema onima koje potencijalni ili stvarni\nrizik dotiče.\nProblem rizika može se raščlaniti na sledeće delove, to jest pitanja:\nKomunikacija rizika =\nproblem izvora = ko kaže?\nproblem poruke = šta kaže?\nproblem kanala = kako kaže?\nproblem prihvatanja = kome kaže?\n\n�Teorija rizika\n\nProblem izvora se odnosi na komunikatora. Suština problema poruke je sadržaj onoga što se želi\nreći. Problem kanala se odnosi na to kako i na koji način se iskazuje. Problem prihvatanja predstavlja\nispitivanje osobe ili grupe koji su u fokusu poruke.\nNajznačajnije pozitivne karakteristike izvora\nverodostojnost, objektivnost, prihvatljivost.\n\nsu:\n\nuverljivost,\n\nstručnost,\n\nkompetentnost,\n\nDa bi od informacije postala vest vezana za rizik, neophodne su sledeće karakteristike:\n�\n�\n�\n\ninformacija treba da bude sveža,\ninformacija treba da se odnosi na nešto novo, neuobičajeno ili retko,\ninformacija treba da jasno ukaže ko je negativan a ko pozitivan lik u datoj situaciji.\n\nIdentifikacija rizika\nIdentifikacija rizika predstavlja prvu fazu u ukupnom procesu upravljanja rizikom. U ovoj fazi je\npotrebno utvrditi koji rizici mogu imati uticaj na tok odnosno na ostvarenje planiranih aktivnosti.\nUpravljanje rizikom je jedan kontinualan proces koji treba da se obavlja konstantno tokom izvođenja\nbilo kakvih aktivnosti. Identifikacija rizika ne predstavlja samo utvrđivanje rizika i rizičnih situacija\npre početka izvođenja pojedinih aktivnosti već i konstantnu identifikaciju rizika.\nIdentifikacija rizika treba da obuhvati i rizike koji nastaju u okviru unutrašnjeg domena aktivnosti\nkao i rizike koji su prouzrokovani okruženjem i spoljnim faktorima realizacije. Pod identifikacijom\nrizika obično se podrazumeva utvrđivanje situacija koje mogu doneti negativne posledice po\nrealizaciju.\nFaza kvantifikacije i analize rizika obuhvata kvantifikovanje i ocenu pojedinačnih rizika kao i skupa\nrizičnih situacija i interakcije između njih. U okviru ove faze vrši se vrednovanje identifikovanih\nrizika, kvantifikacija uticaja rizičnih događaja, utvrđivanje verovatnoće njihovog nastajanja,\nutvrđivanje opsega mogućih vrednosti, definisanje vremena i prostora u kome se rizični situacije\nmogu dogoditi kao i analiza osetljivosti na promenu projektnih parametara.\nDefinisanje i primena strategije upravljanja rizikom znači definisanje strategije proaktivnog i\nreaktivnog delovanja na utvrđeni, kvantifikovani i analizirani rizik. Definisanje strategije\npodrazumeva unapred pripremljene reakcije u slučaju događanja pozitivnih faktora koji utiču na\nrealizaciju projekta kao i definisanje preventivnih akcija i odgovora na rizične događaje koji donose\nnegativne posledice.\nKontrola odgovora - reakcija na rizik. Zbog specifičnosti procesa upravljanja rizikom, nije moguće\nvršiti kontrolu odvijanja događaja. U ovom slučaju se radi smanjenja rizika i posledica koje dešavanje\nrizičnih događaja donose, vrši prethodno planiranje reakcija i odgovora na njih, kako bi se moguće\nštete koje oni donose svele na objektivno moguć minimum. Vrši se kontrola sprovođenja reakcija ili\nodgovora na rizik, kako bi se utvrdilo da li su planirani odgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove\nodgovore. Na taj način se uz pomoć kontrole reakcija na rizik, mogu utvrditi novi odgovori na rizik,\nu skladu sa realnim odvijanjem događaja. Time se celokupan proces identifikacije rizika pretvara u\nkontinuiran proces u kome se prethodno navedene faze procesa upravljanja rizikom stalno\nponavljaju.\n\n�Teorija rizika\n\nProjekcija i analiza rizika\nPrema projekciji rizika, koja se još naziva procena rizika, svaki rizik se posmatra na dva načina:\nverovatnoća da je rizik realan (stvaran) i posledice problema vezanih za rizik, ukoliko se rizik javi.\nOsnova za uspešno upravljanje rizicima je formalna analiza i procena rizika, kako bi se svi rizici na\nvreme uočili i sagledale njihove posledice. Informacije koje su potrebne često su dostupne. Dovoljne\nsu jednostavne metode da se iskoriste ove informacije, i da se unaprede tačnost predviđanja i kvalitet\nodluka.\nU toku procene rizika, preduzimaju se sledeći koraci:\n� definisati referentne stepene rizika,\n� nastojati da se razvije odnos između svake kombinacije (ri, li, xi) i svakog referentnog stepena,\n� predvideti skup referentnih tačaka koje definišu područje prekida (projekta), ograničenog krivom\n\nili površine neizvesnosti,\n� pokušati predvideti kako će složene kombinacije rizika uticati na referentni stepen.\n\nIzbor referentne tačke posebno je značajan u slučaju kada se vrednuju alternative sa neizvesnim\nishodima. Razlog je što se odnos prema rizičnim alternativama menja u zavisnosti od toga da li se\npoređenje vrši u sferi dobitaka ili u sferi gubitaka. Odnos donosioca odluke prema riziku se menja sa\npromenom okvira. U sferi dobitaka oni su po pravilu averzni prema riziku, pa će pre birati siguran\nmanji dobitak, dok su u sferi gubitaka naklonjeni riziku, pa će se pre izjasniti za neizvesnu opciju\nkoja nudi šansu da prođu bez gubitka. Navedena objašnjenja Tversky i Kahneman zasnivaju na tzv.\nteoriji izgleda i vrednosnoj funkciji pojedinca, na osnovu koje on odlučuje. Funkcija je oblika S i prolazi\nkroz koordinatni početak, tzv. referentnu, neutralnu, tačku. U prvom kvadrantu funkcija je konkavna\n(što ukazuje na odbojnost prema riziku u sferi dobitaka), dok je u trećem kvadrantu konveksna (i\nodražava sklonost prema riziku u sferi gubitaka). Sfere dobitka i gubitka su određene referentnom\ntačkom. Pored promenljivog odnosa prema riziku, na osnovu oblika vrednosne funkcije može se\nobjasniti i averzija prema riziku. Funkcija je u prvom kvadrantu zaobljenija i sporije raste, dok je u\ntrećem kvadrantu strma i naglo opada, zbog čega isti novčani iznos može da se vrednuje manje kada\nse posmatra kao dobitak nego kao gubitak.\nSimulacija rizika\nSimulacionim metodama nazivamo metode koje predstavljaju eksperimentisanje nad matematičkim\nmetodama. Cilj im je da reše takav problem na modelu kome ne možemo naći analitičko rešenje, ili\nbi to bilo suviše teško. Simulacione metode se razvijaju kao alternative analitičkim metodama,\nodnosno kao njihovi konkurenti. Svaka od njih ima svoje mesto i zadatak, a u pogledu njihovih\nzadataka nadopunjuju se. Neki simulacioni modeli, pre svega metod Monte Carlo, kod nekih\nnumeričkih metoda upotpunjuje rešavanje problema pomoću analitičkih metoda, dok se kod\nformiranja mnogih problema privrede, kao što je modeliranje proizvodnje, primenjuje bez analitičkih\nmetoda. Simulacija, odnosno eksperimentisanje, predstavlja formiranje mogućih rešenja, odnosno,\ndozvoljenih alternativa. Broj mogućih rešenja, odnosno dozvoljenih alternativa u praksi je veoma\nveliki. Simulacione tehnike treba da sadrže jedan takav propis, po kome treba izabrati onoliko koliko\nalternativa će obezbediti reprezentativno rešenje.\nZa izbor mogućih alternativa primenjuju se tri simulacije:\n1. kombinovana simulacija, koja se sastoji iz određivanja svih mogućih alternativa;\n2. statistička simulacija (metod Monte Carlo), gde se alternative biraju pomoću statističkog mehanizma\nslučajnog izbora;\n\n�Teorija rizika\n\n3. heuristička simulacija, kod koje se izbor vrši na osnovu racionalnog izbora ljudskog uma\n(heurističko programiranje).\nNa osnovu primenjenih metoda razlikujemo determinističke i stohastičke simulacije.\nDeterministička simulacija se bazira na takvom determinističkom modelu, formiranom od strane\nračunara, koji omogućuje učitavanje različitih ulaznih veličina. Rezultati simulacije, to jest izlazne\nveličine kauzalno, zavise od ulaznih veličina. Transformacije unutar simulacionog modela, ulaznih i\nizlaznih veličina veoma su komplikovane, pune logičkih operacija, ciklusa kao i programskih mreža.\nRezultat promene često ne možemo unapred predvideti. Postepenom promenom ulaznih veličina\ndobijaju se takve moguće izlazne veličine među kojima se može pronaći i optimalno rešenje.\nOdgovara joj i kombinovana i heuristička simulacija, u zavisnosti od načina izbora ulaznih veličina.\nOsnova stohastičke simulacije je model koji sadrži slučajne vrednosti odnosno stohastičke procese.\nIzbor ulaznih veličina je obezbeđen putem slučajnog mehanizma, na osnovu kojih se vrši slučajan\nizbor mogućih izlaznih varijanti. Stohastička simulacija je identična sa metodom Monte Carlo.\nU većini slučajeva za simulaciju se koristi metod Monte Carlo. Često se on identifikuje sa simulacijom\nuopšte. Kod ovog metoda mehanizam izbora ostvaruje se pomoću slučajnih brojeva. To je izbor iz\nveštačkog skupa velikih brojeva. Vrši se pomoću određenog rasporeda. Transformacija slučajnih\nbrojeva predstavlja glavni problem za metod Monte Carlo.\nPošto skup slučajnih brojeva nije pogodan za računarsku simulaciju, slučajni brojevi se formiraju u\nobliku pseudoslučajnih brojeva (brojevi koji se u dovoljno velikom skupu prirodnih brojeva\nformiraju kao slučajni brojevi, na osnovu određenog algoritma). Formiranje pseudoslučajnih brojeva\npredstavlja drugi važan problem kod metoda Monte Carlo.\nTreći problem je matematička, odnosno statistička tačnost metode, to jest koliko često treba\nponavljati veštačke eksperimente da dobijemo željenu, adekvatnu tačnost. Povećanje tačnosti\nzahteva nesrazmerno veći broj izvršenih eksperimenata.\nOvaj metod je naročito pogodan za formiranje stohastičkih modela.\nNaporan deo simulacije predstavlja i izrada računarskog programa za simulaciju. Vrši se pomoću\nspecifičnih i tipičnih programskih jezika za simulaciju.\nPored osnovnih metoda simulacije postoje tipski metodi odnosno sistemi za simulaciju\nkarakterističnih problema.\nUprkos fantastičnom razvoju simulacionih metoda, još uvek postoje nerazjašnjeni metodički\nproblemi vezani za njihovu primenu. Karakteristični problemi su:\n1. Rezultati simulacije se teško mogu objektivno vrednovati.\n2. Obzirom na veliki broj promenljivih, na njihovu složenost i stohastičku povezanost, iz rezultata\nmodela teško se mogu odrediti važeći, aktuelni zaključci.\n3. Ne postoji dovoljno efikasan način, koji bi korisnicima, bez prethodnog dobrog poznavanja\ndatog metoda, omogućilo spoznaju detalja simulacionog problema.\nI pored ovih poteškoća metod simulacije ostaje uspešna u takvim slučajevima kada analitička rešenja\nnemaju odgovarajući algoritam, ili ako njegova primena zahteva previše napora i dodatnog rada.\n� Upravljanje i praćenje rizika\n\n�Teorija rizika\n\nKarakteristike procesa koji se odvijaju u savremenim uslovima su izrazita kompleksnost i visoki\nrizici. Ne postoji sigurnost u vezi s tim šta će se desiti kada se u složenim, dinamičkim, višeznačnim,\ninteraktivnim sistemima prouzrokuju promene. Evidentna je neophodnost razvoja odgovarajuće\nracionalne i logičke analize i njeno kreativno korišćenje u:\n� upravljanju kompleksnošću i\n� identifikovanju neizbežnih rizika i upravljanju njima.\nDonošenje bilo koje odluke i preduzimanje bilo kakve akcije rezultira nekim posledicama. One\nmogu biti pod kontrolom, ili sa značajnim rizikom i neizvesnošću. U situacijama kada postoji\npotpuna kontrola nad donetim odlukama i preduzetim akcijama mora se preuzeti puna odgovornost\nza odvijanje događaja. Tada je opravdano analizirati posledice odluka i njihovo delovanje. Međutim,\nrealno, postoji zavisnost od odluka i akcija drugih, ili događaja koji ne mogu biti kontrolisani.\nRacionalna i logička analiza je od presudnog značaja za funkcionisanje u kompleksnim, u vremenu\npromenljivim situacijama.\nRad dizajnera realnih sistema počinje implicitnim mentalnim modelima, ali se nakon toga prelazi na\nformalne i eksplicitne modele, koji treba da dovedu do željenog realnog objekta. Različiti tipovi\nmodela se koriste kao načini upravljanja kompleksnošću fizičkog dizajna i da bi se minimizirao rizik\nnefunkcionisanja objekta onako kako je predviđeno. Tako, neki tipovi modela mogu biti korisni u\npodršci upravljanja kompleksnošću, sa ciljem redukovanja rizika donošenja pogrešnih odluka, kao i\nda različiti pristupi razvijanju i korišćenju modela mogu delovati na njihovu vrednost u praksi.\nModel je eksterna i eksplicitna prezentacija dela realnosti onako kako taj deo realnosti shvataju oni\nkoji žele da upotrebe dotični model da bi razumeli, promenili i upravljali istraživanim delom\nrealnosti. Smatraju se segmentom procesa “promišljanje pre delovanja”. Bilo da su kvantitativni ili\nkvalitativni, hard ili soft, modeli reprezentuju simplificirane apstrakcije istraživanog ekonomskog,\norganizacijskog ili bilo kog drugog realnog društvenog sistema. Model uvek predstavlja neku\nsimplifikaciju učinjenu u odnosu na nameravano korišćenje modela. Modeli nikada nisu potpuni, a\nza to postoje dva razloga: ukoliko je model mapiranje modeliranog objekta, onda je on onoliko\nkompleksan koliko i dotični realni objekat. Sve dok se u model ne uključi potpuni univerzum,\npostojaće rizik da se nešto izostavi.\nPo stepenu simplifikacije, modeli se svrstavaju u sledeće kategorije:\n�\n\nKompleksna realnost i jednostavni modeli.\nTrebalo bi omogućiti razvoj modela koji su:\n� onoliko jednostavni koliko je to moguće,\n� validni i korisni za njihovu unapred opredeljenu svrhu.\n\n�\n\nRafinirana realnost i konkretni modeli\nSvrha modela je učiniti eksplicitnim ili konkretnim bilo koji istraživani aspekt realnosti. Test\nvalidnosti za modele se vrši pomoću ispitivanja da li se može izmeriti, na osnovu raspoloživih znanja\no modeliranom aspektu realnog sveta, razlika između tokova podataka koji pristižu iz realnog sveta i\nonih koji proizilaze iz modela.\n\n�\n\nNedefinisana realnost i potpuno definisani modeli.\nViđenja onoga što se u realnom svetu dešava sastoji se od, po pravilu, nedovoljno dobro definisanih\nshvatanja i argumenata, sve dok one nisu odgovarajuće kodifikovani i dokumentovani unutar nekog\nformalnog i dobro definisanog modela. Posmatrač promišlja o realnosti, izdvaja deo realnosti kao\nposebno relevantan, kreira model dotičnog segmenta realnog sveta i testira opredeljeni model.\nManje konkretno modeliranje je označeno kao soft modeliranje. Većina ovih prilaza je formulisana\nsa ciljem da pomogne u odlučivanju odnosno upravljanju, respektujući sledeće njegove relevantna\n\n�Teorija rizika\n\ndimenzije:\n�\n\n�\n\n�\n\nKoličina podataka (kvantitativnih i kvalitativnih) i informacija, koje bi mogle biti razmatrane, je\nogromna. Raspoloživi podaci su, po pravilu, nekompletni, i u svojoj interpretaciji mogu biti\ndvosmisleni.\nU vezi sa definicijom istraživanog problema, postoji znatna konfuzija i manjak jasnoće. Ovo\nproizilazi iz nesaglasnosti i neizvesnosti o tome šta bi trebalo da čini skup pitanja legitimnih za\nuključivanje u proces rešavanja problema.\nDonosioci odluka mogu imati konfliktne posredne ciljeve, i mogu biti direktno suprostavljeni\njedni drugima.\n\nSoft metodi su generalno označeni kao interpretativni s obzirom da se njima nastoji omogućiti\nrazumevanje načina na koje učesnici u situacijama interpretiraju sopstvena iskustva i događaje,\nprocese, fenomene realnog sveta. Interpretativni prilazi su distinktivni, s obzirom da su osmišljeno\ndizajnirani za rad sa višestrukim interpretacijama i usmereni da upotrebe te identifikovane razlike.\nU rastuće kompleksnom i međupovezanom svetu, od ključne važnosti je iznalaženje primerenog\nnačina istraživanja posledica odluka i planova pre preduzimanja bilo kakve akcije. Jedan način da se\novo uradi je upotrebiti prilaz zasnovan na eksternim i eksplicitnim modelima koji obuhvataju suštinu\nmodelirane situacije. Kako su modeli simplifikacije, odnosno, apstrakcije svojstava koja se smatraju\nrelevantnim, oni ne mogu a priori biti smatrani validnim. Međutim, ukoliko su konstruisani i\nupotrebljeni osmišljeno, modeli i prilazi modeliranja predstavljaju kreativan način upravljanja\nkompleksnošću, konfliktom, rizikom i neizvesnošću. Modeli mogu biti argumentovano tretirani i\nupotrebljeni kao odgovarajući instrumenti mišljenja.\nRizik i upravljanje proizvodnjom\nZa realan poslovni sistem je karakteristično da ima složene odnose između elemenata i da na njega\nneprekidno deluje dinamičko okruženje. Da bi se u potpunosti sagledalo funkcionisanje ovakvog\nsistema i time obuhvatile sve neizvesnosti, odnosno rizici njegovog poslovanja, neophodno je da se\nizvrši analiza rizika. Prvo se identifikuju svi elementi rizika, uključe se u planiranje realizacije\nprojekta, vrši se simulacija, statistička obrada i analiza dobijenih rezultata.\nFunkcionisanje poslovnog sistema, a unutar njega i preduzeća, neprekidno je izloženo raznim\nrizicima, koji mogu dovesti u pitanje uspešno funkcionisanje, pa i opstanak, kako poslovnog sistema\ntako i preduzeća. Zbog toga je neophodno da se utvrde i prate određeni događaji koji utiču na\nposlovanje sistema, preduzeća, kao i verovatnoće njihovih nastupanja. Faktori koji mogu\nprouzrokovati neželjene događaje zavise od posmatranog sistema, preduzeća, i mogu biti eksterni i\ninterni.\nAnaliza rizika ide u dva pravca: analiza uticaja eksternih i internih faktora na izbor kapaciteta,\nodnosno na količinu uloženih sredstava u preduzeće. Cilj analize se može predstaviti minimizacijom\nuloženih sredstava u preduzeće, a ograničenja su predstavljena u vidu zadovoljnih klijenata. Cilj i\nograničenja nije moguće ili je veoma komplikovano analitički odrediti. Uglavnom su oni dati opisno i\nu vidu statističkih podataka dobijenih na osnovu analize tržišta. Samim tim što predstavljaju tržište,\noni su stohastički. Do rešenja se najčešće dolazi simulacionim metodama. Simulacijom se vrši analiza\nrada sistema, a statističkom obradom podataka dobijaju se najpovoljnije vrednosti za date\neksperimentalne uslove internih faktora. Kod izrade simulacionog modela poželjno je da model\nbude univerzalan, za određenu oblast primene. Model se pravi za primenu u određenim\naktivnostima, a parametri se upisuju prema konkretnom slučaju. Deo modela treba da ima samo\nopšte parametre, koji se iniciraju sa konkretnim parametrima na početku simulacije. Na taj način se\n\n�Teorija rizika\n\nomogućava simulacija rada različitih preduzeća iz iste oblasti, s tim što je potrebno opisati konkretne\nvrednosti eksternih i internih faktora za analizirano preduzeće.\nRizik u procesu projektovanja\nPod pojmom projekat podrazumeva se veliki broj različitih tehnoloških, organizacionih, finansijskih i\ndrugih poduhvata, poslova i zadataka koji se preduzimaju u različitim sferama privrednih i\nvanprivrednih delatnosti. U zavisnosti od oblasti u kojoj se projekat realizuje, njegove namene,\ntehničke strukture i drugih karakteristika, razlikujemo mnogobrojne vrste projekata. Svaka vrsta\nprojekta poseduje određene specifičnosti koje ih karakterišu i odvajaju od ostalih, definišući pri tome\ni način upravljanja njihovom realizacijom. Projekti se analiziraju i pripremaju u sadašnjosti, odluke o\nnjihovoj realizacijise takođe donose danas, ali se konkretna realizacija obavlja u budućnosti, u kojoj\nse očekuju rezultati od projekta.Svaka buduća aktivnost i budući događaji obavijeni neizvesnošću,\nodnosno da se za buduće aktivnosti i događaje ne raspolaže sa odgovarajućim informacijama kada će\nse, kako i sa kojim rezultatom, odnosno ishodom ostvariti. Rizik podrazumeva nešto neočekivano,\nodnosno nepredviđeno događanje.\nKoncept upravljanja projektom ima za cilj da predvidi većinu opasnosti i problema koji se mogu\ndogoditi, kao i da planira, organizuje i kontroliše aktivnosti, kako bi se projekat uspešno završio\nuprkos svim nepredvidivim okolnostima. Opasnost proističe iz mogućnosti ostvarenja nepovoljnih\ndogađaja i neželjenih posledica, odnosno rezultata. Proces upravljanja projektom počinje\nangažovanjem prvih resursa i traje sve dok se ne završe svi poslovi na projektu. Rezultat koncepta\nupravljanja projektom predstavlja ispunjenje postavljenih ciljeva projekta u planiranom vremenu i sa\npredviđenim troškovima i kvalitetom.\nTokom projektovanja važno je identifikovati svaki rizik, koji je prisutan i kod donošenja odluke i\nkod izvršavanja projekta. Kategorizaciju rizika je moguće izvesti na više različitih načina. Na\nmakroskopskom nivou, to su projektni rizici, tehnički rizici i poslovni rizici.\nProjektni rizici identifikuju potencijalne probleme kod budžeta, dinamike, kadrova (osoblje i\norganizacija), materijalnih i finansijskih izvora (resursa), mušterija (kupaca) i zahteva (uslova) i njihov\nuticaj na projekat. Složenost projekta, njegova veličina i struktura su takođe faktori rizika.\nTehnički rizici identifikuju potencijalne probleme kod projekta, sprovođenja, verifikacije i održavanja.\nTehnička neizvesnost, tehnička zastarelost takođe predstavljaju faktore rizika.\nPoslovni rizici mogu upropastiti rezultate čak i najboljih projekata. Najznačajniji poslovni rizici su:\n1)\n2)\n3)\n4)\n\nrazvijanje odličnog proizvoda koji u stvari nikom ne treba (tržišni rizik);\nrazvijanje proizvoda koji se više ne uklapa u celokupnu strategiju kompanije;\nrazvijanje proizvoda koji sektor prodaje ne ume da proda;\ngubljenje podrške rukovodstva usled promene orijentacije ili promene ljudskih resursa\n(upravljački rizik);\n5) gubljenje budžetskih ili kadrovskih obaveza (budžetski rizik).\nIzuzetno je važno imati na umu da je neke rizike jednostavno nemoguće unapred predvideti.\nUpravljanje rizikom obuhvata skup upravljačkih metoda i tehnika koje se koriste da bi se smanjila\nmogućnost ostvarenja neželjenih i štetnih događaja i posledica i time povećale mogućnosti\nostvarenja planiranih rezultata. To je znači skup metoda koje omogućavaju minimiziranje gubitaka i\ndovode u sklad smanjenje verovatnoće ostvarenja gubitaka, sa troškovima koje zahteva ovo\nsmanjenje. Upravljanje rizikom predstavlja formalan i veoma složen proces koji je moguće razmatrati\nna različite načine, zavisno od korišćenog prilaza podeli procesa upravljanja rizikom.\n\n�Teorija rizika\n\nKada se govori o riziku u projektu i o upravljanju rizikom u projektu, nezaobilazno je i pominjanje\nfaktora koji nastaju u toku projekta i doprinose postojanju rizika u toku realizacije projekta. Rizik u\nprojektu se karakteriše sa tri ključna faktora rizika. To su:\n�\n�\n�\n\nrizični događaj,\nverovatnoća rizika,\nveličina uloga.\n\nRizični događaj predstavlja pojavu, aktivnost ili događaj koji mogu da donesu štetan uticaj na\nprojekat i nepovoljne i neželjene posledice. Verovatnoća rizika predstavlja verovatnoću pojavljivanja\nrizičnog događaja, dok veličina uloga predstavlja veličinu gubitka koji može da nastane ako se ostvari\ndogađaj i on donese štetni uticaj na projekat.\nUpravljanje rizikom predstavlja formalni proces koji obuhvata stalnu i sistematsku identifikaciju,\npredvižanje i procenjivanje faktora rizika, zatim pripremu i planiranje odbrambenih akcija i reakcija\nkoje mogu doprineti smanjenju rizika u projektu. Upravljanje rizikom projekta obuhvata\npronalaženje preventivnih mera radi smanjenja rizika koji mogu nastati u projektu. Pri tome se\nobavezno razmatraju i analiziraju troškovi vezani za ove preventivne mere i akcije i vrši procena da li\nje opravdano učiniti tolike troškove radi smanjenja, ali ne i eliminisanja, rizika, koji nastaju u\nprojektu.\nIdentifikacija rizika obuhvata spisak specifičnih projektnih rizika u okviru gore navedenih širih\nkategorija. Jedan od najboljih metoda za razumevanje svakog od rizika je korišćenje kompleta pitanja\nkoji će pomoći planeru projekta da razume rizik u projektnim ili tehničkim izrazima. Boehm\npredlaže upotrebu ¨spiska za proveru stavki rizika¨- komplet pitanja koja su važna za svaki od\nfaktora rizika. Na primer, planer može steći utisak o riziku kadrova odgovarajući na sledeća pitanja:\nDa li je moguće obezbediti najbolje kadrove?\nDa li ljudi imaju odgovarajuću kombinaciju sposobnosti?\nDa li je moguće obezbediti dovoljno ljudi?\nDa li se osoblje obavezuje za celokupno trajanje projekta?\nDa li će neki od članova projektnog tima raditi samo polovinu radnog vremena (ili honorarno) na\novom projektu?\n� Da li osoblje zna šta očekuje od poslova koje treba obaviti?\n� Da li osoblje ima neophodne kvalifikacije (da li je prošlo neophodnu obuku)?\n� Da li će fluktuacija članova biti dovoljno mala da bi se obezbedio kontinuite rada?\n�\n�\n�\n�\n�\n\nRelativna izvesnost odgovora na ova pitanja omogućava planeru da proceni koliki je uticaj rizika.\nIdentifikacija rizičnih događaja predstavlja početnu fazu u upravljanju rizikom projekta u okviru koje\nse vrši utvrđivanje, klasifikovanje i rangiranje svih rizičnih događaja koji mogu imati određen uticaj\nna projekat. Rizični događaji se klasifikuju prema izvoru ili uzroku nastajanja, a najčešće se rangiraju\nprema mogućnostima uspešnog upravljanja reakcijama.\nSvi rizični događaji neće uticati na projekat, već samo neki od njih, koji su povezani sa ostvarenjem\nprojektnih rezultata. Međutim pored uticaja pojedinih značajnih rizičnih događaja, posebno treba\nuzeti u obzir kombinaciju više rizičnih događaja koja može imati izuzetno ozbiljan uticaj na rezultate\nprojekta. Rizični događaji u projektu mogu biti mnogobrojni i sa različitim mogućnostima, odnosno\nopasnostima za stvaranje gubitaka. Međutim značajnija je činjenica da su rizični događaji međusobno\npovezani i da se na taj način ostvaruju veoma složeni i jaki uticaji na projekat. Zato je neophodno u\n\n�Teorija rizika\n\nidentifikaciji i procenjivanju rizičnih događaja da se, korišćenjem sistemskog pristupa, odaberu\nnajvažniji događaji i uzmu u obzir njihove veze i odnosi. Interaktivno dejstvo rizičnih događaja se\nprocenjuje u odnosu na mogući gubitak, odnosno na iznos uloga koji je izložen riziku.\nPrema projekciji rizika, koja se još naziva procena rizika, svaki rizik se posmatra na dva načina –\nverovatnoća da je rizik realan (stvaran) i posledice problema vezanih za rizik, ukoliko se rizik javi. Planer\nprojekta, zajedno sa upravljačkim i tehničkim osobljem vrši četiri projekcije rizika:\n�\n�\n�\n�\n\nutvrđivanje skale koja odražava uočenu verovatnoću rizika,\nopisivanje posledica rizika,\nprocena uticaja rizika na projekat i proizvod,\nevidentiranje celokupne tačnosti projekcije rizika, da ne bi došlo do nesporazuma.\n\nU cilju efikasne realizacije projekta neophodno je u okviru uspostavljanja sistema upravljanja\nprojektom definisati i podsistem koji će se odnositi na upravljanje rizikom projekta. Upravljanje\nrizikom projekta je danas nezaobilazan deo opšteg koncepta upravljanja projektom, pomoću koga se\nteži postići što veća verovatnoća realizacije željenih ciljeva projekta. Cilj upravljanja rizikom projekta\nje da se, što je moguće više, smanje negativni uticaji koji mogu remetiti tok projekta, kao i da se\niskoriste sve mogućnosti za uspešnije i racionalnije izvođenje projekta. U tom smislu, upravljanje\nrizikom projekta podrazumeva identifikaciju rizika, kvantifikaciju i analizu rizika, definisanje i\nprimenu strategije upravljanja rizikom i kontrolu sprovođenja odgovora na rizik.\nSa ciljem da se rizik razume, da se odredi mogući cilj i prihvate realne obaveze, paralelno sa ostalim\naktivnostima na projektu obavlja se i analiza upravljanje rizicima projekta. Sa analizom rizika treba\nzapočeti što pre. Najpogodnije je da se analiza obavi u ranoj fazi planiranja projekta, kako bi se na\nvreme mogao stvoriti plan postupanja sa rizikom i izvršiti razgraničenje odgovornosti za pojedine\nrizike.\nAktivnost upravljanja rizikom i njegovo praćenje je šematski prikazana na slici 1. Tri izraza (opis\nrizika, verovatnoća i uticaj), povezana sa svakim rizikom, koriste se kao osnova iz koje se\npreduzimaju koraci upravljanja rizikom (ili sprečavanje rizika). Važno je imati na umu da koraci, koji se\npreduzimaju u upravljanju rizikom, iziskuju dodatne troškove za projekat. Zadatak upravljanja\nrizikom je jednim delom i to da se proceni kada korist od preduzetih koraka prevazilazi troškove koji\nsu vezani za njihovo sprovođenje.\nSlika 1.\nKoraci\nupravljanja\nrizikom\n\nRizik 1\n\nPodaci o analizi rizika\n(r1, I1, x 1)\nKoraci upravljanja rizikom1\n\nUpravljanje\nrizikom\n\nRizik 2\n\nPodaci o analizi rizika\n(r2, I2, x 2)\nKoraci upravljanja rizikom2\n\nRizik n\n\nPodaci o analizi rizika\n(rn, In, x n)\n\nPlan\nupravljanja\nrizikom\n\nKoraci upravljanja rizikomn\n\nKada se jednom razradi i projekat otpočne, počinje i praćenje rizika. Praćenje (kontrolisanje) rizika je\naktivnost praćenja projekta, koji ima tri primarna cilja: (1) da se proceni da li se predviđeni rizik, u\nstvari, javlja, (2) da se obezbedi pravilna primena definisanih koraka za sprečavanje rizika i (3) da se\n\n�Teorija rizika\n\nsakupe informacije koje se mogu koristiti za buduće analize rizika. U mnogim slučajevima problemi\nkoji se javljaju u toku projekta vode do različitih rizika. Još jedan zadatak praćenja rizika je nastojanje\nda se raspodeli „krivica” (koji rizici su uzrokovali koje probleme) tokom celog projekta.\nAnaliza rizika može zahtevati značajan napor u okviru planiranja projekta. Za identifikaciju,\nprojekciju, procenu, upravljanje i praćenje, potrebno je vreme.\nIdentifikacija rizika obuhvata prikupljanje i sređivanje značajnih informacija u vezi sa projektom,\ntako da se stvori potpuna slika svih bitnih aspekata projekta u vezi sa upravljanjem rizicima.\nIdentifikuju se sve neizvesnosti, kako rizici u užem smislu, tako i potencijalne mogućnosti. Utvrđuju\nse moguće reakcije i posledice, kako bi se potpuno razumeo odnos između rizika, reakcija i planskih\naktivnosti.\nProcena rizika uključuje razradu scenarija i numeričkih pokazatelja kojima će se oceniti posledice\npojedinih rizika, i validnost učinjenih pretpostavki. Rezultati procene čine osnovu za utvrđivanje\nvrste rizika, koji su posebno značajni, i za formiranje liste ključnih rizika.\nMetode za procenu rizika možemo svrstati u dve grupe:\n�\n\n�\n\nKvalitativne – koje se u osnovi zasnivaju na upitniku kojim se utvrđuju faktori rizika u vezi sa\nkonkretnim projektom i na osnovu toga se dodeljuje određeni broj bodova, kao mera ukupnog\nrizika projekta;\nKvantitativne – koje vrednuju verovatnoću i uticaj rizika kroz uobičajene parametre planiranja, kao\nšto su vreme i novac.\n\nProcena rizika obuhvata i analizu mogućih reakcija na ključne rizike – npr. poređenje osnovnog\nplana i plana za slučaj drugačijih okolnosti, mogućih poteškoća u sprovođenju i revizije planova.\nOblasti u projektima, koje zahtevaju najviše pažnje u pogledu rizika su:\n�\n�\n\nodređivanje cene i\npreuzimanje obaveza za rokove završetka.\n\nOdređivanje cene prilikom davanja ponude često se radi u žurbi, pod okolnostima u kojima troškovi\nnisu potpuno poznati, obim posla može da bude nepotpuno jasan, a odnosi sa podugovaračima se\nretko definišu pre nego što se sklopi ugovor. Pritisak da se sklopi posao, a istovremeno da se ne uđe\nu gubitke otežavaju objektivnu procenu neizvesnosti i rizika koju ponuda nosi sa sobom.\nSvi elementi neizvesnosti koji su prisutni kod određivanja cene odnose se i na preuzimanje obaveza\nu pogledu rokova. Raniji rokovi učiniće ponudu atraktivnijom. Rokove je još teže pouzdano utvrditi,\njer pored neizvesnosti u pogledu trajanja aktivnosti, postoji i logička zavisnost između odvijanja\npojedinih aktivnosti. Istovremeno, prebijanje cene može se finansirati iz drugih projekata, dok\nnepoštovanje rokova dovodi do nezadovoljstva kupca i gubitka reputacije i ugleda. Zato je potreban\npostupak za analizu rizika u slučaju rokova. Kvantitativni metodi daju potpuniju sliku rizika za\nprojekat kao celinu i predstavljaju mnogo bolju podršku za odlučivanje o aktivnostima na projektu u\nodnosu na kvalitativne metode.\nKao alternativa postupku simulacije može se koristiti i fuzzy logika. Za to najčešće je potrebno\nustanoviti čitav raspon u kome se neizvesnost kreće.\nU slučaju utvrđivanja rizika rokova postupak se sastoji iz sledećih koraka:\n\n�Teorija rizika\n\n1.\n2.\n3.\n4.\n\nkreiranje mreže aktivnosti\nspecifikacija neizvesnosti rokova za pojedine aktivnosti\nmodeliranje i simulacija\ndobijanje sumarnih rezultata analiza.\n\nKreiranje mreže aktivnosti u mnogome odgovara standardnim postupcima mrežnog\nprogramiranja. Postojeći mrežni plan projekta, ako postoji, dobra je osnova za modeliranje mreže\naktivnosti za analizu rizika. Model treba da bude pregledan, pa se modeli, koji sadrže više stotinak\naktivnosti hijerarhijski organizuju.\nPored uobičajenih veza između aktivnosti koje se koriste kod planiranja projekta: završetak-početak,\nzajednički početak i zajednički završetak u mreži aktivnosti za analizu rizika treba prikazati i grananja\nkojima se predstavljaju alternativni tokovi projekta. Svakom alternativnom toku se pridružuje\nverovatnoća nastupanja, a zbir verovatnoća svih alternativa u jednom čvoru je 1 (kao što je to\nprikazano na primeru na slici 2.).\n\nSlika 2.\nPrimer\nmreže\naktivnosti\n\n60%\n\nAktivnost\n2\n\nAktivnost\n1\n\nAktivnost\n5\n\nAktivnost\n3\n\n40%\n\nAktivnost\n4\n\nSpecifikacija neizvesnosti rokova za pojedine aktivnosti javlja se kao dopuna mreži aktivnosti.\nPotrebno je da raspolažemo podacima o mogućim ishodima trajanja pojedinih aktinosti.\nNeizvesnost, uobičajeno, opisujemo funkcijom rasporeda. Držeći se principa jednostavnosti u\nmodeliranju trougaona funkcija rasporeda veoma je pogodan način da se predstavi trajanje pojedinih\naktivnosti. Moguće je koristiti i neke druge funkcije raspodele, kao npr. beta funkcija, koje su bliže\nrealnosti. Međutim, bitno složenije, one ništa bitnije nisu bliže našoj predstavi o neizvesnosti trajanja\ndogađaja. Trougana funkcija raspodele prikazana je na slici 3. i data je izrazom [1]:\nSlika 3.\nParametri\ntrougaone\nfunkcije\nraspodele\n\nf(x)\nd\n\nx\nl\n\nm\n\nh\nTrajanje aktivnosti\n\n�Teorija rizika\n\n\n\n\n\nf ( x) = \n\n\n\n\n\n0\n2 (x-l)\n(h − l )(m − l )\n2 (h-x)\n(h −m)( h − l )\n\nx < l, x ≥ h\nl\nh−l\nzi ≤\n\n[3]\n\nZa aktivnosti koje nisu nezavisne trajanje projekta se može utvrditi kao umnožak bazne aktivnosti.\nPotom se utvrđuje ukupno trajanje projekta, prema pravilima utvrđenim mrežom aktivnosti\n(algebarskim vezama između aktivnosti). Grananja u mreži aktivnosti se modeliraju diskretnom\nfunkcijom rasporeda. Svaka iteracija daje jednu realno moguću vrednost trajanja projekta. Potrebno\nje obaviti od 300 do 1000 iteracija da bi se dobio reprezentativni uzorak.\nDobijanje sumarnih rezultata i analiza. Kad se izvrši procena rizika treba izabrati optimalni nivo\n\n�Teorija rizika\n\nrizika. Rezultati simulacije imaju svoju pogodnu reprezentaciju za potrebe analize i procene rizika a\nto je da se rezultati prikažu u obliku krive kumulativne raspodele rizika. Na taj način jasno se može\nsagledati verovatnoća (ili rizik), da li će biti ostvareni postavljeni ciljevi (slika 5).\n\n1,0\nRizik neuspeha\n\nSlika 5.\nKoordinatni\nsistem za\npotrebe analize\ni procene rizika\nu obliku krive\nkumulativnog\nrasporeda\nrizika\n\n0,8\n0,6\n0,4\n0,2\n0\n\n2\n\n4\n6\n8\nTrajanje aktivnosti (u nedeljama)\n\n10\n\nKvantitativna procena rizika ne pomaže samo da se odredi realni minimum i maksimum za trajanje\nprojekta, nego pokazuje i kako je rizik raspodeljen između ovih ekstrema. U principu, ovaj tok nije\nlinearan. Pomeranje oko minimuma ili maksimuma veoma malo utiče na rizik, a negde između toga\nimamo oblast u kojoj se rizik naglo menja.\nVećina rukovodilaca projekta težiće da radi sa umerenim ili srednjim rizikom. Nizak nivo rizika znači\nda nema pritiska i inicijative za unapređenje posla i efikasnije korišćenje resursa. S druge strane,\nrukovodilac koji preuzima znatne rizike biće uvek na granici neuspeha. Ukoliko i opstane, to će biti\nposledica izuzetnih napora i mnogo sreće.\nPostoji optimalni nivo rizika, dovoljno visok da pospeši efikasnost, ali ipak dovoljno mali da učesnici\nu projektu veruju u ostvarljivost.\nMerenje i procena rizika na projektu\nDostizanje projektnih ciljeva i uspešna realizacija projekta u mnogome zavise od adekvatnog\nupravljanja rizikom projekta. Neophodnost upravljanja rizikom projekta proističe iz osnovnih\nkarakteristika projekta, kao specifičnog poslovnog poduhvata. Svaki projekat je jedinstven, predviđa\nse i realizuje u budućem vremenskom periodu, predstavlja jedinstven i neponovljiv sklop događaja,\nposlova, učesnika, uslova itd. Sve ovo podrazumeva da su projektu imanentni rizik i neizvesnost.\nPlaner projekta, zajedno sa upravljačkim i tehničkim osobljem vrši četiri projekcije rizika:\n1. utvrđivanje skale koja odražava uočenu verovatnoću rizika,\n2. opisivanje posledica rizika,\n3. procena uticaja rizika na projekat i proizvod,\n4. evidentiranje celokupne tačnosti projekcije rizika tako da ne dođe do nesporazuma.\nSkala se može definisati kvalitativnim ili kvantitativnim izrazima. Retko je moguće proceniti rizik u\napsolutnim izrazima. Planer može proceniti matematičkom verovatnoćom da će se rizik realizovati\n(npr. verovatnoća od 0.90 podrazumeva visoko verovatan rizik). Numeričke verovatnoće se mogu\nproceniti pomoću statističke analize metrike, sakupljene iz ranijih projekata, intuicijom ili putem\ndrugih izvora informacija. Na primer, ako metrika sakupljena za 45 projekata pokazuje da je 37\nprojekata doživelo dvostruko veći broj promena komitenata nego što je predviđeno, verovatnoća da\nće novi projekat doživeti izuzetno visok broj promena jeste 37/45=0.82, veoma moguća.\n\n�Teorija rizika\n\nBolji pristup bi mogao biti da se rizik meri po kvalitativnoj skali verovatnoće koja ima sledeće vrednosti:\nmalo verovatno, neverovatno, umereno verovatno, veoma verovatno. Kvalitativne izraze koji\nopisuju rizik moguće je potpunije i egzaktnije razmatrati primenom teorije fuzzy skupova.\nRizici se mere prema zapaženom uticaju (na projekat), a onda se svrstavaju prema prioritetu. Na\nuticaj rizika deluju tri faktora: njegova priroda, njegov obim i njegovo tempiranje (vremenski\nproračun). Priroda rizika ukazuje na probleme koji će verovatno nastati ako se rizik javi. Obim rizika\nkombinuje njegovu ozbiljnost (koliko je zaista ozbiljan) sa njegovom raspoređenošću (u kom\nstepenu će projekat biti zadovoljavajući ili koliko je kupaca oštećeno). Konačno, tempiranje rizika\npokazuje kada i koliko dugo će se uticaj osećati. U većini slučajeva, rukovodilac projekta će možda\nželeti da se “loša vest” javi što pre, ali u nekim slučajevima, što više kasni, tim bolje.\nSlika 6.\nUticaj rizika i\nverovatnoća na\ndonosioca odluke\nUticaj\n\nVeoma\nvisok\n\nZanemarljiv\nfaktor\nrizika\n\nZabrinutost\ndonosilaca\nodluke\nVisoki\n\nVeoma\nnizak\n\nVe\nro\n\nva\ntn\no\n\nća\n\nja 1,0\nvlj\nan\nja\n\nPrema slici 6. uticaj rizika i verovatnoća imaju veliki uticaj na zabrinutost donosilaca odluke. Faktoru\nrizika koji ima težinu velikog uticaja, ali veoma malu verovatnoću javljanja, ne bi trebalo posvetiti\nmnogo vremena. Međutim, rizici velikog uticaja sa umerenom do velikom verovatnoćom da će se\njaviti, i rizici malog uticaja sa velikom verovatnoćom javljanja, trebali bi da se analiziraju.\nProces kvantifikacije i analize rizika predstavlja poseban problem u ukupnom procesu upravljanja\nrizikom. Svaka vrsta projekta ima svoje specifičnosti i osobenosti koje ih razlikuju od drugih\nprojekata. Pristup realizaciji ove faze upravljanja rizikom treba prilagoditi određenoj vrsti projekta i\nspecifičnostima pojedinačnog projekta. Da bi se izvršila adekvatna kvantifikacija i analiza rizika\npotrebno je utvrditi koje ulazne informacije treba sakupiti kao i koji su njihovi izvori. Prikupljanje\nulaznih informacija za proces kvantifikacije i analize rizika treba da se bazira na sledećim podacima:\n�\n�\n�\n�\n\ntrajanje aktivnosti,\ntroškovi,\nizvori rizika,\nrizični događaji.\n\nU fazi procesa analize rizika moguće je ustanoviti skup tri izraza sledećeg oblika:\n(ri, li, xi)\n\n�Teorija rizika\n\ngde je ri rizik, li verovatnoća rizika, a xi uticaj rizika. U toku procene rizika ispituje se tačnost proračuna\nkoji su izvršeni u toku projekcije rizika, nastoji se da se da prioritet rizicima koji su otkriveni i\npočinje se razmišljati o načinima kontrole (suzbijanja) i/ili sprečavanja rizika za koje je verovatno da\nće se javiti.\n\nSlika 7.\nOdređivanje\nreferentnog\nstepena rizika\n\nPredviđeno kretanje dinamike\n\nDa bi ocena bila korisna, mora se definisati referentni stepen rizika. Troškovi, dinamika i izvršavanje\npredstavljaju tri tipična referentna stepena rizika. To znači, postoji stepen za prekoračenje\npredviđenih troškova i dinamike (prekoračenje rokova) ili degradacija izvršavanja akcije, ili njihova\nkombinacija koja utiče na prekid aktivnosti. Ako kombinacija rizika stvara probleme koji uzrokuju\nprekoračenje jednog ili dva od ovih referentnih stepena, odustaje se od aktivnosti. Referentni stepen\nrizika ima jednu jedinu tačku koja se naziva referentna tačka ili tačka preloma, kod koje je odluka o\nnastavku ili obustavljanju (jer su problemi preveliki) jednako prihvatljiva.\n\nReferentna tačka\n(vrednost troškova i vremena)\n\nPredviđeno kretanje troškova\n\nNa slici 7. grafički je prikazana ovakva situacija. Ako kombinacija rizika dovodi do problema koji\nprouzrokuju prekoračenje troškova i dinamike, postoji stepen, na slici predstavljen krivom, koji\n(kada se prekorači) dovodi do obustave, prekida (tamno osenčena površina). Kod referentne tačke\nodluka o nastavku ili prekidu ima istu težinu.\nAnaliza rizika u samom početku projekta osigurava projekat i od direktnih gubitaka, zbog\nnezadovoljstva investitora, i gubitka reputacije. Realnim sagledavanjem rizika stiče se poverenje\ninvestitora da će projekat biti završen uspešno i stvaraju se uslovi za njegovu podršku u\nprevazilaženju problema do kojih tokom realizacije projekta može doći.\nProcena rizika predstavlja postupak kojim se vrši merenje veličine rizika koji može izazvati određeni\ngubitak ili neuspeh, a takođe i uticaj pojave rizika na posmatrani projekat.\nDa bi se izvršila adekvatna kvantifikacija i analiza rizika projekta potrebno je utvrditi koje ulazne\ninformacije treba sakupiti kao i koji su njihovi izvori. U zavisnosti od tipa projekta, uslova u kojima\nse izvodi, veličine, učesnika u njegovoj realizaciji, potrebnih finansijskih sredstava, kao i drugih\nčinilaca, zavisiće mogućnost i način prikupljanja potrebnih informacija. Prikupljanje ulaznih\ninformacija treba da se bazira na sledećim izvorima:\n� Politika izvođenja projekta.\nOd karakteristika projekta koji se izvodi, kao i od glavnih i odgovornih učesnika na projektu, zavisi i\n\n�Teorija rizika\n\nnačin realizacije projekta, kao i definisanje odnosa prema riziku projekta. Ovi činioci, koji se\nodređuju na nivou ukupne politike izvođenja projekta, imaju svoj uticaj ne samo na ulazne\ninformacije u fazi kvantifikacije i analize rizika, već i na izlaze koji će se dobiti na kraju ove faze kao i\nna ukupan proces upravljanja rizikom.\n� Trajanje aktivnosti.\nProcena trajanja aktivnosti predstavlja konstantan problem tačne ukupne procene izvođenja radova\nna projektu. Veoma često se ne može sa dovoljnom tačnošću utvrditi koliko će biti trajanje pojedinih\naktivnosti. Ova nemogućnost tačne procene trajanja aktivnosti vezana je sa osnovnom\nkarakteristikom projekta, a to je da se ne može sa sigurnošću tvrditi kako će se neke stvari odvijati.\nOvo prouzrokuje da se procena trajanja aktivnosti definiše sa određenim stepenom fleksibilnosti,\nodnosno kroz definisanje mogućih promena u budućnosti.\n� Troškovi projekta.\nProcena troškova predstavlja kvantitativno predviđanje očekivanih troškova resursa neophodnih za\nizvršenje aktivnosti na projektu. Procena troškova obuhvata procenu direktnih i indirektnih troškova\naktivnosti, fazu rada ili projekta u celini. Troškovi projekta predstavljaju krajnji rezultat celokupnog\nprocesa planiranja i definisanja jednog projekta. Oni se baziraju na proceni radova, definisanoj\ntehnologiji realizacije projekta, korišćenim standardima, tržišnim uslovima, istorijskim podacima,\npoziciji učesnika, itd.\n� Izvori rizika.\nIdentifikovani izvori rizika predstavljaju izlaz iz prethodne faze, faze identifikacije rizika, i izraženi su\nkroz kategorizovane elemente izvora rizika koji mogu imati uticaj na realizaciju projekta. Uz svaki\nizvor rizika treba uključiti i procenu verovatnoće, da li će se rizični događaj desiti iz utvrđenog\nizvora, opseg mogućeg uticaja, očekivano vreme događanja, kao i mogući broj rizičnih događaja iz\nrazmatranog izvora rizika.\n� Rizični događaji.\nRizični događaji predstavljaju događaje utvrđene iz pomenutih izvora rizika sa eksplicitnim opisom\nšta se može dogoditi na projektu. Svaki rizični događaj treba da ima jasan opis mogućeg dešavanja\nkao i procenu verovatnoće događanja, mogući uticaj, očekivano vreme događanja kao i mogući broj\nnjihovog pojavljivanja. Analiza uticaja rizika predstavlja sistematski proces ispitivanja prirode\npojedinih rizičnih događaja u projektu, njihovog mogućeg uticaja na ishod projekta i međuzavisnosti\nrizičnih događaja. Analiza uključuje i kvantifikaciju veličine uticaja rizičnih događaja na projekat,\nverovatnoću pojavljivanja rizičnog događaja i osetljivost na promene važnijih parametara projekta.\nAnaliza uticaja uključuje ispitivanje uticaja rizičnih događaja koji se procenjuju kao jako rizični,\nodnosno čiji uticaji na ostvarenje projektnih rezultata, mogu da budu izuzetno veliki. Pored analize\npojedinih značajnih rizičnih događaja, analiza treba da obuhvati ispitivanje uticaja skupa povezanih,\nrelativno malih i manje značajnih rizika, koji pojedinačno ne znače mnogo, ali koji zajednički\nostvaruju veliki uticaj na projekat i realizaciju očekivanih rezultata projekta.\nProces kvantifikacije i analize rizika predstavlja primenu određenih metoda i tehnika, u skladu sa\nopštim karakteristikama projektnog izvođenja posla i procesa upravljanja rizikom projekta. Postoji\nveliki broj različitih metoda i tehnika koje mogu da se koriste u fazi kvantifikacije i analize rizika\nprojekta:\n� metod upitnika,\n� metod očekivanog uticaja rizika,\n� analiza verovatnoće,\n� simulacija,\n� stablo odlučivanja,\n� Delfi tehnika.\n\n�Teorija rizika\n\nMetod upitnika\nSastoji se u kritičkom ispitivanju projekta u cilju određivanja vrste i stepena rizika pomoću\nodređenog upitnika. Pomoću ovog metoda procene rizika određuje se kolika je verovatnoća da će\nprojekat da pretrpi neuspeh u pogledu ostvarenja svojih osnovnih ciljeva – tehničkih, vremenskih i\ntroškovnih. Prema ovom metodu procene rizika, ocena veličine rizika u projektu vrši se prema tri\nosnovna kriterijuma:\n� fleksibilnost projekta,\n� veličina projekta,\n� tehnologija.\n\nOvi kriterijumi zavise od određenog broja faktora, koji mogu da utiču tako, da se različito procenjuje\nrizik od preduzeća do preduzeća. Uticaj faktora na kriterijume može biti takav da se jedan projekat u\njednom preduzeću ocenjuje kao visokorizičan, a u drugom kao niskorizičan. Ovi faktori\nonemogućuju da se ocena rizika u projektu na osnovu predloženih kriterijuma uopšti. To su faktori:\nstil upravljanja, delatnost fime, kadrovi, vreme različite vrste portfolija, različiti tipovi projekata.\nProjekat koji ima veliku fleksibilnost je projekat koji je malo struktuiran i on pruža mali stepen\nizvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda projekta, pa prema tome projekat sa velikom fleksibilnošću nosi\ni veliki rizik. Procene se teško mogu dati unapred, već se najvažnije procene mogu dati tokom\nrealizacije projekta. Kod ovog projekta je teško odrediti funkcionalne specifikacije, tako da se one\ndaju u toku realizacije projekta.\nProjekat koji ima malu fleksibilnost je obično veoma struktuiran projekat, koji pruža znatno veći\nstepen izvesnosti u pogledu ishoda projekta. Kod ovakvih projekata funkcionalne specifikacije i\npotrebni parametri su unapred utvrđeni i poznati, tako da ima veoma malo mogućnosti promena.\nZastupljena tehnologija u projektu predstavlja važan kriterijum za procenu rizika. Projekti kod kojih\nje zastupljena visoka tehnologija su obično složeni projekti kod kojih su karakteristike tehnologije\nnedovoljno poznate kadrovima koji ih realizuju. Oni su obavijeni velikom dozom neizvesnosti, pa\nzbog toga nose i veliki rizik. Projekti koji se rade sa uobičajenom tehnologijom su projekti kod kojih\nsu karakteristike primenjene tehnologije poznate, pa je neizvesnost znatno manja i rizik koji nosi\nprojekat manji.\nVeličina projekta takođe predstavlja značajan kriterijum za procenu rizika u projektu. Pri tome se\nnajčešće koristi uprošćena klasifikacija na velike i male projekte. Klasifikacija se vrši, pre svega,\nprema vremenu potrebnom za realizaciju projekta, zatim prema broju ljudi koji su angažovani u\nrealizaciji projekta i prema drugim pokazateljima projekta. Kod procene rizika projekta, veliki\nprojekti nose veliki rizik, a mali projekti nose mali rizik.\nKao što se iz prethodnog razmatranja vidi, veliki projekti, sa velikom fleksibilnošću i visokom\ntehnologijom nose veoma veliki rizik, dok mali projekti, sa malom fleksibilnošću i niskom\ntehnologijom nose veoma mali rizik. Moguće je vršiti kombinacije navedenih kriterijuma i tada\ndobijamo skup od osam tipova projekata, počev od projekata koji nose veoma mali rizik, pa do\nprojekata koji nose veoma veliki rizik. U sledećim tabelama (tabela 1. i 2) nalazi se prikaz klasifikacije\ni povezanosti navedenih osam različitih tipova projekata.\n\n�Teorija rizika\n\nSrednji\n\nVeliki\n\nMala\nfleksibilnost\nVisoka\ntehnologija\nMali projekat\nE\nMala\nfleksibilnost\nVisoka\ntehnologija\nVeliki projekat\nF\n\nVelika\nfleksibilnost\nVisoka\ntehnologija\nMali projekat\nG\nVelika\nfleksibilnost\nVisoka\ntehnologija\nVeliki projekat\nH\n\nVisoka\n\nNiska\n\nFleksibilnost\nMala\nVelika\nVeoma mali\nMali ka\nA*\nsrednjem\nB\nMali\nMali ka\nB\nsrednjem\nD\nSrednji\nVeliki\nE\nG\nSrednji\nVeliki\nF\nH**\n*A= najmanji rizik\n**H=najveći rizik\n\nTehnologija\n\nTabela\n2. Mreža\nprocene\nrizika II\n\nMali\nka\nsrednjem\nVelika\nfleksibilnost\nNiska\ntehnologija\nMali projekat\nC\nVelika\nfleksibilnost\nNiska\ntehnologija\nVeliki projekat\nD\n\nMali\nprojekat\nVeliki\nprojekat\nMali\nprojekat\nVeliki\nprojekat\n\nVeličina\n\nTabela\n1. Mreža Mali\nprocene\nrizika I Mala\nfleksibilnost\nNiska\ntehnologija\nMali projekat\nA\nMala\nfleksibilnost\nNiska\ntehnologija\nVeliki projekat\nB\n\nIz ovih tabela se vidi veza između tri osnovna kriterijuma i rizika koji odgovarajući projekat nosi.\nSvaki projekat koji ima veliku fleksibilnost i visoku tehnologiju je visoko rizičan, bez obzira na\nveličinu. Kombinacija male fleksibilnosti i visoke tehnologije i obrnuto, donosi srednji rizik, dok\nmala fleksibilnost i niska tehnologija donose mali rizik.\nMetod očekivanog uticaja rizika\nMetod očekivanog uticaja rizika, kao sredstvo za kvantifikaciju i analizu rizika predstavlja proizvod\ndve veličine:\n� verovatnoće rizičnog događaja – ocenu mogućnosti da se rizični događaj desi,\n� posledice rizičnog događaja – procenu dobitka ili gubitka u slučaju da se razmatrani događaj desi.\n\nRj = Pj ∗ Ej\nRj − uticaj rizika za događaj j\nPj − verovatnoća događanja događaja j\n\n�Teorija rizika\n\nEj − očekivane posledice rizičnog događaja j\nOčekivani uticaj rizičnog događaja koristi se ili za dalju analizu rizika na projektu, ili samostalno, za\nocenu i definisanje budućih akcija na projektu.\nAnaliza verovatnoće\nAnaliza verovatnoće ima za cilj da sagleda i proračuna moguće verovatnoće odvijanja projekta.\nAnaliza verovatnoće kreće od proračuna pojedinačnih vrednosti za svaku aktivnost, a zatim se\ntabelarno, za ceo projekat stvara slika mogućeg odvijanja projekta.\nPrimena analize verovatnoće kao metoda za kvantifikaciju i analizu rizika projekta podrazumeva\nproračun sledećih veličina:\n\n� srednje vrednosti, standardne devijacije i varijanse trajanja aktivnosti za svaku aktivnost na\n\nosnovu prethodno utvrđene raspodele;\n� očekivanu vrednost za projekat, kao sumu pojedinačnih srednjih vrednosti;\n� varijanse projekta kao zbira pojedinačnih varijansi projekta; standardne devijacije projekta kao\n\nkvadratnog korena ukupne projektne varijanse.\nAnaliza verovatnoće se ne može primeniti na sve projektne veličine. Određene veličine, kao što su,\nna primer, trajanje aktivnosti projekta, zahteva drugačije metode analize, dok za veličine kao što su\ntroškovi po aktivnosti može se izvršiti adekvatna kvantifikacija i analiza rizika po svim segmentima\nprojekta.\nSimulacija\nSimulacija kao metod kvantifikacije i analize rizika projekta omogućava da se stvori model na osnovu\nkoga će se izvršiti analiza ponašanja projekta na promenu određenih parametara. Najčešće korišćena\nforma za simulaciju projekta je simulacija vremena trajanja projekta, koristeći pri tom mrežni\ndijagram kao jedan model projekta. Većina simulacija vremena trajanja projekta bazira se na nekoj\nformi primene metoda Monte Carlo.\nRezultati izvršene simulacije mogu se koristiti za kvantifikaciju i analizu rizika različitih projektnih\nvarijanti, definisanje različitih strategija, izmenu različite tehnologije odvijanja aktivnosti, izmenu\nrealizacije pojedinačnih aktivnosti, itd.\nStablo odlučivanja\nStablo odlučivanja predstavlja tehniku pomoću koje oslikavamo vezu između odluka i rizičnih\ndogađaja kako bi se dobila mogućnost za efikasniju i uspešniju kvantifikaciju i analizu projektnog\nrizika.\nAnaliza odlučivanja pomoću stabla odluke realizuje se kroz sledeće etape:\n�\n�\n�\n�\n�\n\ndefinisanje problema\nformiranje drveta\nprocena subjektivnih verovatnoća mogućih ishoda alternativa\nkvantifikacija nominalnih vrednosti mogućih ishoda\neliminacija grana i izbor alternative.\n\nPored prednosti stabla odlučivanja koje pruža pri donošenju odluka, primena u praksi nailazi na\nodređene teškoće. One se javljaju prvenstveno u nemogućnosti pravovremenog određivanja\n\n�Teorija rizika\n\nmeđuzavisnosti svih veličina. Posebna poteškoća je ocenjivanje verovatnoće nastanka svih mogućih\ndogađaja i ishoda na granama stabla odluke. Korišćenje subjektivnih verovatnoća može biti\nnepouzdano za konkretnu odluku, može da nosi određeni rizik pri odlučivanju.\n*\n\nDelfi tehnika\nDonosioci odluka u organizacijama ponekad konsultuju eksperte da im pomognu u donošenju\nnajbolje odluke. Tehnika koju je razvila Rand Corporation, poznata pod imenom Delfi tehnika,\npredstavlja sistematski način sakupljanja i organizovanja mišljenja nekolicine eksperata kako bi se\noformila jedinstvena odluka. Postupci u ovom procesu prikazani su na slici 8.\n\nSlika 8. Delfi grupa:\njedan pregled\n1\n\nProblem\n\n2\n\nObezbedite\nsaradnju\nstručnjaka\n\n3\n\nIznesite\nproblem\nstručnjacima\n\nStručnjaci\nbeleže rešenja,\npreporuke\n\nOdgovori\nstručnjacima se\nkompiliraju i\nreprodukuju\n\n4\n\n5\n\n6\n\nReagovanja se\nrazmenjuju sa\nostalim stručnjacima\n\nStručnjaci\nkomentarišu ideje\nostalih i predlažu\nrešenje\n\nAko nema konsenzusa\n7\n\nRešenja se sakupljaju\n\nRešenje\nAko dođe do\nkonsenzusa\n\nDelfi proces započinje obezbeđivanjem saradnje stručnjaka i njihovim upoznavanjem sa problemom,\nobično putem pisama. Zatim svaki od tih eksperata predlaže ono rešenje koje smatra najprikladnijim.\nLider grupe skuplja sve ove pojedinačne odgovore i reprodukuje ih, tako da sledećom poštom može\nda ih pošalje svim angažovanim stručnjacima. U ovoj fazi svaki od stručnjaka komentariše ideje onih\ndrugih i predlaže novo rešenje. Ova individualna rešenja se vraćaju lideru, koji ih kompilira i traži\nneki konsenzus mišljenja. Ako je konsenzus postignut, donosi se odluka. Ako nije, proces\nrazmenjivanja reakcija se nastavlja sve dok do njega ne dođe.\nOčigledna prednost ove tehnike za donošenje odluka leži u tome što omogućava prikupljanje\nstručnih mišljenja bez velikih troškova i logističkih poteškoća oko organizovanja sastanaka licem u\nlice između dotičnih eksperata. Međutim, i ova tehnika ima svojih ograničenja. Delfi proces zahteva\nmnogo vremena. Slanje pisama, čekanje da svako odgovori, prepisivanje i ponovno slanje odgovora\ni ponavljanje ovog procesa dok se konsenzus ne postigne, može da potraje veoma dugo. Mada se u\nnekim sferama ovaj postupak ipak pojednostavljuje primenom elektronske pošte. Stručnjaci su\nutvrdili da je minimalno vreme potrebno za upotrebu Delfi tehnike duže od četrdeset i četiri dana.\nSigurno da Delfi proces ne bi bio podesan za odlučivanje u kriznim situacijama, ili u bilo kojim\nsituacijama kada vreme ima bitnu ulogu.\n*\n\nPrema grčkoj mitologiji, ljudi koji su bili zainteresovani da vide šta im se budućnosti sprema, odlazili su u proročište u\nDelfima.\n\n�Teorija rizika\n\nEkspertna procena se može primeniti zajedno sa navedenim tehnikama ili pojedinačno u procesu\nkvantifikacije i analize rizika. Primena ovih tehnika omogućava procenu od strane eksperata za\npojedine vrednosti ili parametre projekta kao što su: da li rizični događaj ima malu, srednju ili veliku\nverovatnoću dešavanja, ili da li ima veliki, srednji ili ograničen uticaj na projekat.\nKao izlaz iz faze kvantifikacije i analize rizika treba da se dobije:\n1. Lista rizičnih događaja koje treba uzeti u razmatranje u fazi definisanja strategije upravljanja\nrizikom projekta i za njih definisati odgovarajuće strategije, planove, postupke i ostale akcije, kako\nbi se sprečili negativni efekti ili iskoristile povoljne okolnosti.\n2. Lista rizičnih događaja za koje rukovodstvo projekta treba da primeni strategiju prihvatanja\ndešavanja ili njihovog ignorisanja.\nAnaliza rizika predstavlja izuzetno značajnu fazu procesa upravljanja rizikom u kojoj se dobijaju\nveoma značajni podaci vezani za rizike u projektu i ostvarenje projektnih rezultata. Pošto analiza\npredstavlja složen postupak u kome se uzimaju u obzir brojni parametri i pojave, i koristi veliki broj\nrazličitih metoda, ona normalno angažuje veliki broj specijalista i značajno vreme i troškove.\nObzirom na ovu činjenicu sprovođenje analize treba uvek staviti u odnos sa potrebnim vremenom i\ntroškovima, i na osnovu toga odrediti širinu i dubinu analize. Ova analiza je opravdana samo kod\nonih projekata gde postoji značajna neizvesnost i kod koga je veličina uloga, odnosno mogućeg\ngubitka, velika.\nNa osnovu izvršene identifikacije i analize rizika dobijamo uvid u rizike koji nas u realizaciji projekta\nočekuju. Pre svega, dobijamo informacije o vrstama rizika koji postoje, o tome gde i kada se mogu\nočekivati, koja je verovatnoća nastajanja rizika i koji je stepen izlaganja riziku. Pošto na taj način\ndobijamo jednu relativno jasnu sliku o tome šta nas u pogledu rizika u projektu očekuje, treba\nplanirati i formulisati određene aktivnosti kojima bi se smanjila verovatnoća ostvarenja rizičnih\ndogađaja i mogućnosti nastajanja štetnih i neželjenih događaja zove se planiranje reakcije.\nPlaniranje reakcije predstavlja proces formulisanja strategija za upravljanje rizikom, odnosno\npronalaženje i definisanje upravljačkih akcija u projektu kojima bi se mogući gubici od rizičnih\ndogađaja sveli na najmanju moguću meru. Planiranje reakcije obuhvata nekoliko mogućih strategija\nkao što su :\n�\n�\n�\n�\n\nignorisanje rizika,\nsmanjivanje rizika,\nprebacivanje rizika,\nkontigencijsko planiranje.\n\nIgnorisanje rizika predstavlja takvu strategiju kod koje se uočava mogući rizični događaj, ali se ne\npreduzima nikakva akcija. Znači i pored saznanja o mogućem nastupanju rizičnog događaja i\nnjegovom uticaju na projekat, ne preduzima se nikakva akcija, već se rizik ignoriše računajući da se\nrizični događaj neće ostvariti ili da je mala verovatnoća njegovog ostvarenja.\nSmanjenje rizika predstavlja takvu upravljačku strategiju kod koje se vrše određene izmene u\nprojektu radi smanjenja ostvarenja rizičnog događaja i njegovog uticaja na projekat. To znači da se,\nna osnovu saznanja o mogućim rizičnim događajima u projektu, do kojih se dođe u postupku\nidentifikacije i analize rizika, pronalaze i definišu one promene u projektu, koje će bitno doprineti\nsmanjenju rizika. Ove izmene mogu biti vezane za vremenski plan projekta, za angažovanje\npojedinih vrsta resursa, za budžet projekta, za projektne specifikacije, za pojedine nabavke, za traženi\n\n�Teorija rizika\n\nkvalitet delova i celog projekta. Bitno je da ove izmene ne utiču značajnije na definisane globalne\nciljeve projekta, a da bitno doprinose smanjenju neizvesnosti i rizika u projektu. Prebacivanje rizika\npredstavlja takvu strategiju kod koje nastojimo da se oslobodimo ili smanjimo rizik u projektu tako\nšto ćemo deo rizika ili ceo rizik prebaciti na drugu stranku ili drugu osobu. To se vrši tako što se\nizmenom ugovora oslobađamo nekih obaveza koje nosi rizik, ili se ugovorom rizik prebacuje na\ndrugu stranku, koja je sada odgovorna za upravljanje rizikom u projektu. Takođe moguće je\nzaključiti ugovor o osiguranju od rizičnih događaja i tako smanjiti štetu koju njihovo ostvarenje\nmože doneti. Mogu se planirati brojne akcije za npr. smanjenje rizika uništavanja imovine, ali takođe,\nmoguće je napraviti ugovor o osiguranju kola od štete ili osiguranju kuće od požara i time\nnadoknaditi eventualne gubitke.\nKontigencijsko planiranje je posebna strategija za postupanje u uslovima neizvesnosti i rizika, koje\nuvažava specifičnosti svake pojedine situacije. Kontigencijsko planiranje predviđa izradu posebnih\nupravljačkih planova za postupanje u uslovima neizvesnosti, i u slučaju pojave rizičnih događaja.\nKontigencijsko planiranje obuhvata, pre svega, planiranje budžeta u uslovima neizvesnosti i pojave\nrizičnih događaja, ali takođe i izradu alternativnih planova aktivnosti i reakcija u izuzetnim\nsituacijama.\nKontigencijska strategija postupanja u uslovima neizvesnosti i rizika predviđa oprezno ponašanje i\npostepeno i racionalno odlučivanje radi prilagođavanja neizvesnim i rizičnim događajima i smanjenja\nmoguće štete. Ovo planiranje predviđa tačnu raspodelu nadležnosti i odgovornosti menadžerske\nstrukture za postupanje u situacijama rizika i procenu odgovornosti ako je određeni rizični događaj\nnaneo štete projektu.\nMada su navedene strategije realne i prihvatljive, poseban problem je odabir adekvatne strategije.\nKoju strategiju treba primeniti u određenoj situaciji zavisi od velikog broja faktora, posebno od vrste\ni prirode rizičnih događaja, verovatnoće pojavljivanja i stepena uticaja. Zato je potrebno da se u\nkonkretnim situacijama sve to posebno analizira i na osnovu toga odabere najbolja strategija. Sistem\nreakcija obuhvata celovitu strategiju ili sistem praćenja rizika u projektu i stalnog prilagođavanja\nplaniranih reakcija u toku celokupne realizacije projekta. Planiranjem reakcija mi raspoređujemo\nrazličite strategije za postupanje u uslovima neizvesnosti i rizika, kao što su ignorisanje rizika,\nsmanjenje rizika, prenošenje rizika, i drugo. Međutim pored primene pojedinih strategija, postoje\nsituacije kada je potrebno da se kombinuje više strategija. To su složene situacije sa kombinacijom\nrizika i različitim i promenljivim uticajima, koje zahtevaju da se u procesu upravljanja rizikom\nprojekta primenjuje kombinacija više različitih strategija reagovanja na rizične događaje u projektu. U\novakvim situacijama potrebno je da se prvo utvrde određeni ciljevi, politike, procedure i\nodgovornosti za postupanje u takvim rizičnim situacijama, da bi odgovarajući sistem reakcije mogao\nbiti uspostavljen. Istraživanjem je utvrđeno da su neki rizici veći u određenim fazama realizacije\nprojekta nego u drugim, odnosno da se ostvaruju različiti uticaji rizičnih događaja u različitim fazama\nprojekta. Rizik u projektu se menja tokom odvijanja realizacije projekta i ove promene zavise od\ntoga koje aktivnosti u projektu obavljamo i do koje faze je stigla i realizacija projekta. Ako se u\nnekom momentu obavljaju određene aktivnosti sa visokim stepenom rizika, onda se ukupan rizik u\nprojektu povećava. Ukoliko se projekat bliži kraju, ukupan rizik u projektu se smanjuje. Veličina\nrizika u projektu se takođe značajno menja ako postoje promene u obimu projekta ili promene u\nmetodu rada na projektu. Zbog toga treba i planiranje reakcija prilagoditi i predviđenom vremenu\nnastupanja određenih rizika. Zbog svega toga neophodno je da postoji kontinuirani uvid u situaciju u\nvezi sa odvijanjem projekta i da se neprekidno vrše potrebna prilagođavanja i promene u planiranju\nreakcija na rizične događaje. To znači da treba da postoji organizovan sistem reakcija, čiji je zadatak\nda prati odvijanje realizacije projekta i da permanentno menja i prilagođava planirane akcije i\nstrategije.\nZbog specifičnosti procesa upravljanja rizikom, nije moguće vršiti kontrolu odvijanja rizičnih\n\n�Teorija rizika\n\ndogađaja. U ovom slučaju se, radi smanjenja rizika i posledica koje dešavanje rizičnih događaja\ndonosi, vrši prethodno planiranje reakcija i odgovora na rizične događaje, kako bi se moguće štete\nkoje oni donose svele na objektivno moguć minimum. Zbog toga se u ovoj fazi procesa upravljanja\nrizikom vrši kontrola sprovođenja reakcija ili odgovora na rizik, kako bi se utvrdilo da li su planirani\nodgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove odgovore. Na taj način se uz pomoć praćenja i kontrole\nreakcija na rizik, mogu uvoditi novi odgovori na rizik, u skladu sa realnim odvijanjem projekta. Time\nse celokupan proces upravljanja rizikom pretvara u kontinuelan proces u kome se prethodno\nnavedene faze procesa upravljanja rizikom, analiza, procena i planiranje reakcija, stalno ponavljaju, i\ntako obezbeđuje efikasna zaštita od rizičnih događaja. Uspostavljanje neprekidnog procesa kontrole\nrizika podrazumeva da treba napraviti kontinuirani sistem identifikacije rizika i razvijanje strategija za\nreagovanje na moguće rizike. To znači da terba da se tokom odvijanja projekta vrši stalno\nprilagođavanje planiranih strategija novonastalim uslovima, kako bi se što više smanjio mogući rizik\nnastajanja štetnih događaja i mogući gubici nastajanja i delovanja rizičnih događaja. U toku odvijanja\nrealizacije projekta, može doći do promena u projektnim rizicima. Promene mogu biti kako u\nvremenu, tako i u načinu uticaja, a neki rizici mogu bitit povezani. Zato je potrebno da se u procesu\nupravljanja rizikom, primenjuje kombinacija više različitih strategija reagovanja na rizične događaje u\nprojektu, i da se tako ostvari celovit proces praćenja i kontrole rizika. To nije kontrola u klasičnom\nsmislu, da se kontroliše odvijanje rizičnih događaja, već se vrši prethodna priprema i reagovanje na\nrizične događaje da bi se smanjili štetni uticaji na projekat. Proces kontrole obuhvata organizovan\nsistem praćenja procesa realizacije projekta i nastajanja rizičnih događaja i premanentnog menjanja i\nprilagođavanja planiranih akcija i strategija. Taj organizovan proces kontrole obuhvata sve\nprethodno naznačene potprocese identifikacije rizika, procene rizika i razvijanje solucija, koji su\npovezani u jedan efikasan i fleksibilan sistem koji se može brzo i efikasno primenjivati.\n\n�"]]]]]]]]],["collection",{"collectionId":"17"},["elementSetContainer",["elementSet",{"elementSetId":"1"},["name","Dublin Core"],["description","The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/."],["elementContainer",["element",{"elementId":"50"},["name","Title"],["description","A name given to the resource"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"2293"},["text","Предавања"]]]],["element",{"elementId":"93"},["name","Alternative Title"],["description","An alternative name for the resource. The distinction between titles and alternative titles is application-specific."],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"2352"},["text","Predavanja"]]]]]]]],["elementSetContainer",["elementSet",{"elementSetId":"1"},["name","Dublin Core"],["description","The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/."],["elementContainer",["element",{"elementId":"131"},["name","Provenance"],["description","A statement of any changes in ownership and custody of the resource since its creation that are significant for its authenticity, integrity, and interpretation. The statement may include a description of any changes successive custodians made to the resource."],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12868"},["text","Предавања"]]]],["element",{"elementId":"129"},["name","Mediator"],["description","An entity that mediates access to the resource and for whom the resource is intended or useful. In an educational context, a mediator might be a parent, teacher, teaching assistant, or care-giver."],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12869"},["text","Китановић Оливера"]]]],["element",{"elementId":"50"},["name","Title"],["description","A name given to the resource"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12870"},["text","Теорија ризика"]]]],["element",{"elementId":"93"},["name","Alternative Title"],["description","An alternative name for the resource. The distinction between titles and alternative titles is application-specific."],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12871"},["text","Teorija rizika"]]]],["element",{"elementId":"48"},["name","Source"],["description","A related resource from which the described resource is derived"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12872"},["text","http://www.ef.uns.ac.rs/Download/menadzment_rizikom_master/2009-11-05_teorija_rizika.pdf"]]]],["element",{"elementId":"42"},["name","Format"],["description","The file format, physical medium, or dimensions of the resource"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12873"},["text","application/pdf"]]]],["element",{"elementId":"44"},["name","Language"],["description","A language of the resource"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12874"},["text","српски"]]]],["element",{"elementId":"51"},["name","Type"],["description","The nature or genre of the resource"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12875"},["text","text"]]]],["element",{"elementId":"43"},["name","Identifier"],["description","An unambiguous reference to the resource within a given context"],["elementTextContainer",["elementText",{"elementTextId":"12876"},["text","AT-42708-0123"]]]]]]]]