http://romeka.rgf.rs/files/original/Predavanja/Teorija_rizika/Teorija_rizika.1.pdf 2430d5237c82781faf40dfca10163113 PDF Text Text 1. TEORIJA RIZIKA U definiciji rizika izrazi: moguće varijante akcije (alternative) i moguće (nesigurno) ostvarenje, ukazuju na neizvesnost. O riziku se može govoriti samo u kontekstu jedne konkretne alternative. Rizik ne znači neki sigurno nastupajući negativan efekat, on je negativno procenjena posledica čije je ostvarenje neizvesno. Analiza rizika je veoma teška, čine je teškim sledećih pet faktora: 1. 2. 3. 4. 5. 1. 2. 3. 4. 5. 1. neizvesnost vezana za definisanje problema, poteškoće koje se javljaju prilikom vrednovanja činjenica, složenost otkrivanja relevantnih vrednosti, nepredvidivost ponašanja učesnika u procesu, i nejednoznačnost vrednovanja procesa. Rešavanje problema je moguće samo onda ako je problem definisan. Ovaj proces sadrži i odluku o tome da li treba odlučivati. Nakon toga treba definisati i alternative, kao i koje posledice treba uzeti u obzir. Odluke pre odlučivanja utiču na izbor u velikoj meri. U odlukama sa rizikom postoji veliki procenat neizvesnosti. Neophodno je poznavati verodostojnost podataka. Veliki problem predstavlja i tretiranje malih verovatnoća. Najkomplikovaniji slučaj predstavlja kada o verovatnoći nastanka situacije znamo samo da je veoma mala. Postoje i takvi slučajevi gde se verovatnoće na osnovu relativne učestalosti ne mogu proceniti jer nam ne stoje na raspolaganju podaci iz prošlosti, ili uopšte nema podataka pošto je reč o potpuno novoj tehnologiji. Ako nema podataka, postoji mogućnost modeliranja rizične situacije, radi crpljenja informacija. Modeli samo približno mogu obuhvatiti ljudske greške. U analizi rizičnih situacija i odlučivanja u njima, treba računati sa problematikom labilnih principa vrednovanja kod donosilaca odluka, sa kojima se lako može manipulisati. Principi se mogu menjati u vremenu. Ponašanje ljudi je krajnje kontradiktorno. Nekad su osetljivi i racionalni, dok su drugi put u istoj situaciji donošenja odluke neodgovorni i iracionalni. Donosioci odluke na razne načine mogu imati monopol nad odlukama koje su rizične. Vrednovanje kvaliteta odlučivanja u uslovima rizika mora da uzme u obzir način na koji se tretiraju neobične, nesvakidašnje situacije. Rizik i odluke Kod donošenja odluke cilj je izabrati najbolju alternativu, odnosno najviše prihvatljivu za donosioca odluke. Izbor alternative ne znači i to da će se na taj način apsolutno prihvatiti i rizik koji ide uz nju. Donosilac odluke kad odlučuje onda ne bira jedan od mogućih rizika, nego bira jednu od mogućih alternativa, ali izbor jedne alternative ujedno znači i prihvatanje rizika određenog nivoa, uzimajući u obzir ostale posledice (među kojima nalazimo i pozitivne, koje pružaju određene prednosti, i negativne koje imaju određene nedostatke). Kod donošenja odluke uzimaju se u obzir i prednosti i nedostaci, a da pri tome kod izabrane alternative rizik ne mora da bude najmanji. Naprotiv, može se izabrati i alternativa sa najvećim rizikom, ako izborom te alternative moguće prednosti pružaju odgovarajuću kompenzaciju. Kod izbora alternative uzimaju se u obzir sve pozitivne i negativne posledice. Izbor najpovoljnije alternative je veoma složen problem. Izbor alternative zavisi: �Teorija rizika � � � � � od mogućih alternativa, od posledica, od vrednosti, od činjenica uzetih u obzir za vreme donošenja odluke, od primenjenih metoda. U različitim situacijama mogu biti relevantne različite izborne mogućnosti, različite informacije. Vremenom može da se promeni ocena neke alternative: može da se ispostavi da su prethodne analize bile pogrešne, mogu da se pojave neke nove vrednosti. Ocena neke alternative, u istom momentu i pod sličnim okolnostima može da bude različita kod različitih donosilaca odluke, koji imaju različite osnove za vrednovanje, imaju različite ciljeve, odnosno na različite načine ocenjuju iste verzije. To bi značilo da je prihvatljivost odluke takođe nedefinisana. Krajnju odluku uvek treba da donese osoba koja je upoznata sa problemom, i na osnovu donešene odluke da preduzme određene korake. Savetnik učestvuje u odgovornosti u onoj meri, koliko je bio sposoban da odredi detaljnu i jasnu, tačnu sliku o posledicama pojedinih alternativnih mera koje su preduzete. On odgovara ne za ispravnost odluke, nego za tačnost predviđenih posledica koje se javljaju kod određenih alternativa. Metodičko rešavanje problema omogućuje da se odluka vrednuje pre faze ostvarivanja (test), tako da je rizik greške unapred poznat. Pri ovakvom načinu rešavanja problema u dužem vremenskom periodu, može se računati sa unapred određenom verovatnoćom greške. Za donosioca odluke je, međutim, svaki predlog, predložen od strane savetnika, jednako neizvestan. 2. Analiza i upravljanje rizikom Analiza rizika znači identifikaciju potencijalnih rizika, koji su predviđeni od strane jedinki ili društva, kao i procenu verovatnoće ostvarivanja bilo koje opasnosti i to pomoću podataka, statističkih analiza, sistematskog posmatranja, stručnog znanja ili intuicije. U analizi rizika poznata su četiri pristupa: tehnički (kvantitativni) pristup, pristup analize odluka (i rizika)pristup političkih nauka, pristup društvenih nauka (percepcijski). Razlikuju se u tome što daju različit značaj pojedinim koracima u analizi rizika. Po Renn-u najvažniji koraci kod analize rizika su sledeći: 1. Definicija “korisnih” i onih posledica koje treba “zaobići”. Ovaj korak predstavlja subjektivan proces procene, koji se odnosi na ocenu posledica. Mogući problemi su npr.: velika koncentracija različitih tehnologija koja može da ima i pozitivne i negativne posledice, ili: da li primena nekih veštačkih đubriva ima prednosti kojima bi se mogle kompenzirati negativni efekti na okruženje. 2. Izbor najznačajnijih faktora po analizu rizika. Pri obavljanju neke aktivnosti treba računati sa velikim brojem mogućih uticaja, zdravstvenih, ekoloških, ekonomskih, društvenih, eventualno političkih. Treba odrediti i predmet analize. 3. Vrednovanje veličine opasnosti. Neophodno je kvantifikovati veličinu i jačinu opasnosti i to od tačke kada je opasnost izazvana pa do krajnjih uticaja. U ovome pomažu matematička pa i programska rešenja. 4. Određivanje verovatnoće mogućih izlaza. U ovom koraku primenjuje se jedna od četiri poznate metode: a) prikupljanje statističkih podataka o ponašanju izvora rizika u prethodnom periodu, b) prikupljanje statističkih podataka o kvarovima pojedinih sistema (npr. tehnoloških), koji predstavljaju rizik; sintetizovanjem tih podatka moguće je proceniti opasnost kvara čitavog sistema ili podsistema, c) epidemiološka ispitivanja, koja znače takve oglede koji traže signifikantnu korelaciju između izvora opasnosti i sposobnosti da na odgovarajući način reaguju oni koji su u opasnosti, �Teorija rizika d) procena verovatnoće ostvarivanja, i to od strane stručnjaka, laika i donosilaca odluke. Znatan nedostatak ovih metoda jeste da sve one samo na osnovu stvarnih istorijskih podataka mogu generisati informacije. U stvarnosti, baš nepoznate, unapred nepredvidive opasnosti predstavljaju najveći problem. 5. Prepoznavanje onih na koje će rizik imati uticaj. Rizik se odnosi na konkretne osobe. Prema tome nije dovoljno samo statistički odrediti krug onih koje rizik pogađa. Tehnički pristup naglasak stavlja na tehničke, kvantitativne osobine rizika, daje metode za procenu rizika. Najvažnije karakteristike ovog pristupa su sledeće: � Rizik je proizvod jačine opasnosti (koja se unapred može predvideti) i verovatnoće ostvarivanja date opasnosti. � Najvažnije metode koje se koriste su: statistička analiza, metod sistemskih analiza, epidemiološka istraživanja. � Barata sa ograničenim brojem posledica, jer se uzimaju u obzir samo one posledice koje se mogu kvantifikovati. � Ljudski faktor, aspekti ponašanja, interakcije među ljudima se ignorišu, pošto se ovi pokazatelji ne mogu kvantifikovati. � Nije odgovarajući pristup za detaljnu analizu, izvedeni zaključci su uglavnom neprecizni. � Koristi takve tehnike koje prepoznaju, procenjuju i mere rizik i ne uzimaju u obzir subjektivne kvalitete. Analize vrši u obliku: stabla grešaka i stabla događaja. U slučaju analize stabla grešaka, pretpostavlja se da je greška već nastala, a traži se uzrok greške, to jest šta je prouzrokovalo nastajanje niza događaja. Stablo događaja daje objašnjenje na to koji događaji dovode do nekih grešaka. Stablo grešaka predstavlja analizu unazad, dok stablo događaja analizu unapred. Jedini cilj ovog pristupa je da tehničke informacije kojima raspolaže maksimalno iskoristi i to radi postizanja sigurnosti. Zbog prevelike racionalnosti ne uzima u obzir subjektivne karakteristike. Rezultati ovakvih istraživanja mogu da se primenjuju sa velikom dozom rezerve, ali mogu da posluže i kao osnova kod analize odluka, kao i pristupa kod procene rizika. Pristup analize odluka modelu odlučivanja je omogućio da subjekti koje dotiče problem rizika, tzv. nosioci problema, pomoću određivanja elemenata vrednovanja kao i njihovih pondera i procenom verovatnoće u eksplicitnoj formi mogu da iskažu svoja mišljenja. Karakteristike ovog pristupa su sledeće: � � � � � � � � Rizik nije objektivna osobina ili karakteristika nekog objekta ili stanja, nego takva mentalna konstrukcija koja je posledica nekih događanja ili promena. Donosilac odluke sam bira model kojim će analizirati rizik. Samim tim prihvatiće i one “greške” koje sa sobom nosi primena datog modela. Verovatnoće i preferencije − osim statističkih podataka − baziraju se na pretpostavkama, intuiciji, špekulacijama, jednom rečju na subjektivnim procenama. Posmatrane alternative se vezuju za isti cilj ili problem. Dobitak i troškovi, koje donosilac odluke vezuje za pojedine alternative, ukazuju i na njegov odnos prema riziku. Može se analizirati onoliko aspekata rizika koliko donosilac odluke želi. Uzima u obzir interakciju ljudi sa izvorom rizika. Metode se mogu menjati od problema do problema. Primenjene tehnike se mogu formirati za konkretan zadatak. Jedna od najčešće korišćenih analiza je cost-benefit analiza. Razvili su je radi analize uticaja i posledica vladinih odluka (npr. javni radovi). Metodika ove analize ima za cilj da svaki uticaj ove odluke (bio posredan ili neposredan) izrazi u novčanim jedinicama. �Teorija rizika Uticaji odluka se mogu grupirati na različite načine: � � neposredan uticaj pojedinih alternativa (neposredno nastali troškovi i dobit), i posredan uticaj (npr. kod korisnika novih proizvoda), interni ili unutrašnji (delovanje preko tržišnih procesa) uticaji i externi ili spoljašnji (okruženje) uticaji. U različitim vremenskim intervalima nastali troškovi i dobit) izraženi u novčanim jedinicama) se agregiraju uzimajući u obzir i neke vrednosti za diskontovanje. Uzimaju se u obzir i neke neizvesnosti, npr. predviđanje rasporeda verovatnoće dobiti i troškova, modeliranje pomoću stabla odlučivanja. Najvažniji koraci pri cost-benefit analizi: 1. Postavljanje sistema merenja. posrednih i neposrednih, unutrašnjih i spoljašnjih uticaja alternativa. 2. Predviđanje vrednosti dobiti i troškova (prognozirajući i njihov vremenski raspored i stepen neizvesnosti) pojedinačno. 3. Upoređivanje i usaglašavanje pojedinačnih mišljenja. 4. Sumiranje diskontovanih vrednosti troškova i dobiti, ponderisanih sa rasporedom verovatnoća. 5. Određivanje redosleda alternativa na osnovu cost-benefit indeksa. Prvenstveni cilj cost-benefit analize nije da tačno odredi očekivanu vrednost pojedinih alternativa odluka (pre svega investicionih), nego da pomogne donosiocima odluke, da sagledaju i sistematizuju nesigurnosti, koje imaju u pogledu uticaja odluka, koje se rasprostiru i u vremenu i u prostoru. Pošto je uticaj odluka izražen u novčanim jedinicama, omogućuje upoređivanje ostvarivanja različitih ciljeva. Vodi računa o broju uticaja i omogućuje baratanje sa neizvesnošću koja je vezana za buduća kretanja. Neki od Neki od prednosti ovog metoda su: 1. Troškove i dobit meri u novčanim jedinicama. 2. Moguće je koristiti i za vrednovanje jedne alternative. Npr. ako je očekivani ekonomski rezultat niži nego potreban ulog, takvu alternativu ne treba podržavati. 3. Uzima u obzir vreme kao faktor koji utiče na očekivani rizik. 4. Ukazuje na subjektivnost kod predviđanja i vrednovanja, sa čime se smanjuje njegov negativan uticaj na objektivnu procenu. Neki od nedostataka ovog metoda su: 1. Vrednovanje posrednih (npr. potrošača) i spoljnih (npr. okruženja, infrastrukture) uticaja je veoma teško. 2. Kod različitih društvenih struktura razlikuje se i funkcija preferencije, pa je teško odrediti jednoznačno pondere, kod različitih osoba, za vrednovanje troškova i dobiti. 3. Različiti subjekti imaju različite vremenske preferencije, pa je teško njihovo jednoznačno diskontovanje. Obzirom na svoje obeležje i informacije koje pruža cost-benefit analiza se može upotrebiti za: � � � � pripremu projektnog zadatka da pronađe najekonomičnija rešenja, da pomogne donosiocu odluke u izboru konačne odluke, da se iniciraju nove alternative ili projektna rešenja ako se za to pokaže potreba, i da se istraživanje proširi na nova nedovoljno proučena područja kako bi se time povećale uštede ili smanjio rizik. �Teorija rizika Kako je ulazak u ostvarenje velikih projekata sam po sebi rizičan to i informacije koje daje ova analiza treba smatrati približnom, odnosno prihvatljivom uz određen stepen verovatnoće i neizvesnosti. Da bi se rizik smanjio korisno je primeniti i analizu osetljivosti kojom bi se mogla proceniti neizvesnost dobijenih informacija. Cilj cost-benefit analize da obuhvati očekivane koristi nekog projekta koji su bitni za njegov izbor i za donošenje konačne odluke, te se mora obratiti pažnja i na pitanja na koja nije uvek lako odgovoriti. neke od njih su: � � � koliko koje troškove i dobiti uključiti u postupak procene i koliko daleko ići u njihovom obuhvatanju, po kojoj stopi voditi troškove i dobit na sadašnju vrednost (postoje velike razlike u visini diskontne stope), koliko godina uzeti kao realni vek trajanja objekta. Vodeći što više računa o ovom, cost-benefit analiza pretpostavlja sledeći postupak procene: 1. utvrđivanje ciljeva i kriterijuma za donošenje investicione odluke, 2. definisanje projekata, odnosno alternativa koje se moraju proceniti, zatim proveru i prilagođavanje tehničke i ekonomske dokumentacije do te mere i na takav način da ih se može međusobno upoređivati, 3. predviđanje fizičkih posledica svakog projekta i utvrđivanje njihovih glavnih obeležja koja će uticati na budući rad, 4. procenjivanje vrednosti tih posledica, tj. procenu veličine troškova i dobiti kao funkcije obeležja svakog projekta, izbor i rangiranje projekata. Uprkos teškoćama i problemima koji se javljaju u primeni tehnike računanja, cost-benefit analiza se može smatrati vrlo upotrebljivom i korisnom. Pored toga tu je i metod stabla vrednosti. Na vrhu stabla određuje se opšta vrednost, dok se na granama određuju takvi atributi koji dovode do ostvarivanja date vrednosti. Tako se problemi mogu vizuelno vrlo uspešno analizirati, pogotovo ako se uporede stabla vrednosti različitih interesnih sfera koje su pod istim rizikom. Najkritičniji deo ovog pristupa je što je neophodno raščlanjavanje problema na elemente: razdvajanje alternativa, atributa, pondera i verovatnoća. Ovo omogućuje manipulaciju sa podacima. Primenom metoda analize odluka javlja se potreba za poznavanjem preferencija vezanih za rizik, određenih grupa, ili čitavog okruženja. Ovo je osnova društvenog pristupa analize rizika. To je pristup identifikacije rizika. Kod tog pristupa treba istražiti sva pitanja koja postavljaju oni koje dotiču posledice rizika. Svaku percepciju vezanu za rizik određuju pre svega vrednosti i interesi. Izazivač rizika mora da računa ne samo sa posledicama nego i sa percepcijom rizika. � Pretpostavke vezane za prirodu i uticaj rizika se menjaju od osobe do osobe, od grupe do grupe, pa i s vremena na vreme. Nemoguće je, prema tome, uopšteno govoriti o nekom riziku. � Odnos prema riziku određuje niz faktora, kao što su: poznavanje rizika, mogućnost kontrole, moguća veličina rizika. Politički pristup analize rizika naglasak stavlja na proces donošenja odluke u vezi sa rizikom, a ne na posledice. Kod ovog pristupa cilj je predviđanje procesa, a ne rešavanje problema. Koncentriše se na društvene i političke procese, uzimaju se u obzir pojedinačni i društveni interesi, ograničenja institucija, komunikacione interakcije, kao i promenljiv odnos snaga učesnika. Rizik modelira kao � �Teorija rizika konfliktnu situaciju, u kojoj je neprijatelj ili sama priroda ili druga grupa učesnika. Politički pristup analize rizika koristi metode teorije igara. Najveći problem pri tome predstavlja izračunavanje i vrednovanje političke i društvene dobiti i troškova. Najpoznatiji istraživači koji su se bavili rizikom su: Fischoff, Lichtenstein, Slovic i Keeney. Po njima tipični pristupi analizi rizika su: 1. Formalna analiza koja upoređuje prednosti i nedostatke postojeće ili preporučene tehnologije. U ovu kategoriju spadaju analize: troškovi − dobit, rizik − dobit, metode analize odluka. Ovi metodi su detaljno razrađene, njihovi rezultati se lako razumeju. Imaju i niz nedostataka, npr. ne mogu računati sa teško merljivim posledicama, nekada su i suviše pojednostavljene, nisu podobne za rešavanje društvenih konflikata. 2. “Boot strapping” analiza kao etalon u donošenju odluka uzima u obzir i istražuje ponavljajuća ravnotežna stanja između troškova i dobiti. Do vrednosnih informacija koje se odnose na rizik po ovom metodu može se doći na osnovu analize istorijskih podataka u vezi sa rizikom. Nedostatak ovog metoda je da ne može da se nosi sa novim rizicima, pošto u vezi sa njima nema nikakvih informacija iz prošlosti. 3. Treći pristup kod analize rizika koristi mišljenje eksperata. Tabele olakšavaju postupak analiziranja problema pri upravljanju. Primena tabele u upravljanju mogu se svrstati u četiri kategorije: 1. 2. 3. 4. analiza podataka, “what-if” analiza, određivanje ciljeva i optimiranje, analiza rizika. Analiza podataka proučava uticaj rizika neizvesnosti na donošenje odluka. Mnogo je jednostavnije analizirati ili rešavati modele gde su svi podaci poznati i sigurni. Međutim, u praksi, donosioci odluke mnogo češće razvijaju modele u kojima su vrednosti jedne ili više promenljivih neizvesne. Primer za to je razvoj i marketing novog proizvoda, gde preduzeće ne može unapred predvideti šta će konkurenti preduzeti, koji će efekat na prodaju imati strategija reklame i kako će se kretati troškovi proizvodnje. Da bi stvar bila komplikovanija, objektivni podaci koji bi opisali neizvesnost najčešće ne postoje, ili ih je veoma teško odrediti. Tako se rizik u velikom broju slučajeva može kvantifikovati samo po subjektivnoj proceni. Kvantifikovati rizik znači odrediti sve moguće vrednosti promenljive rizika i relativnu verovatnoću za svaku vrednost. Ova informacija se javlja u obliku funkcije rasporeda verovatnoća. Karakteristično je da planiranje ekonomskih procesa u najvećem broju slučajeva nema takvih informacija iz kojih bismo mogli dobiti siguran i tačan opis bitnih elemenata plana. Najznačajniji elemenat nekog projekta nije samo koliko će on doneti koristi, nego i sa kojom sigurnošću se garantuje ta korist. U tome subjektivna procena je najbitnija. Komunikacija rizika znači distribuciju informacija o riziku prema onima koje potencijalni ili stvarni rizik dotiče. Problem rizika može se raščlaniti na sledeće delove, to jest pitanja: Komunikacija rizika = problem izvora = ko kaže? problem poruke = šta kaže? problem kanala = kako kaže? problem prihvatanja = kome kaže? �Teorija rizika Problem izvora se odnosi na komunikatora. Suština problema poruke je sadržaj onoga što se želi reći. Problem kanala se odnosi na to kako i na koji način se iskazuje. Problem prihvatanja predstavlja ispitivanje osobe ili grupe koji su u fokusu poruke. Najznačajnije pozitivne karakteristike izvora verodostojnost, objektivnost, prihvatljivost. su: uverljivost, stručnost, kompetentnost, Da bi od informacije postala vest vezana za rizik, neophodne su sledeće karakteristike: � � � informacija treba da bude sveža, informacija treba da se odnosi na nešto novo, neuobičajeno ili retko, informacija treba da jasno ukaže ko je negativan a ko pozitivan lik u datoj situaciji. Identifikacija rizika Identifikacija rizika predstavlja prvu fazu u ukupnom procesu upravljanja rizikom. U ovoj fazi je potrebno utvrditi koji rizici mogu imati uticaj na tok odnosno na ostvarenje planiranih aktivnosti. Upravljanje rizikom je jedan kontinualan proces koji treba da se obavlja konstantno tokom izvođenja bilo kakvih aktivnosti. Identifikacija rizika ne predstavlja samo utvrđivanje rizika i rizičnih situacija pre početka izvođenja pojedinih aktivnosti već i konstantnu identifikaciju rizika. Identifikacija rizika treba da obuhvati i rizike koji nastaju u okviru unutrašnjeg domena aktivnosti kao i rizike koji su prouzrokovani okruženjem i spoljnim faktorima realizacije. Pod identifikacijom rizika obično se podrazumeva utvrđivanje situacija koje mogu doneti negativne posledice po realizaciju. Faza kvantifikacije i analize rizika obuhvata kvantifikovanje i ocenu pojedinačnih rizika kao i skupa rizičnih situacija i interakcije između njih. U okviru ove faze vrši se vrednovanje identifikovanih rizika, kvantifikacija uticaja rizičnih događaja, utvrđivanje verovatnoće njihovog nastajanja, utvrđivanje opsega mogućih vrednosti, definisanje vremena i prostora u kome se rizični situacije mogu dogoditi kao i analiza osetljivosti na promenu projektnih parametara. Definisanje i primena strategije upravljanja rizikom znači definisanje strategije proaktivnog i reaktivnog delovanja na utvrđeni, kvantifikovani i analizirani rizik. Definisanje strategije podrazumeva unapred pripremljene reakcije u slučaju događanja pozitivnih faktora koji utiču na realizaciju projekta kao i definisanje preventivnih akcija i odgovora na rizične događaje koji donose negativne posledice. Kontrola odgovora - reakcija na rizik. Zbog specifičnosti procesa upravljanja rizikom, nije moguće vršiti kontrolu odvijanja događaja. U ovom slučaju se radi smanjenja rizika i posledica koje dešavanje rizičnih događaja donose, vrši prethodno planiranje reakcija i odgovora na njih, kako bi se moguće štete koje oni donose svele na objektivno moguć minimum. Vrši se kontrola sprovođenja reakcija ili odgovora na rizik, kako bi se utvrdilo da li su planirani odgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove odgovore. Na taj način se uz pomoć kontrole reakcija na rizik, mogu utvrditi novi odgovori na rizik, u skladu sa realnim odvijanjem događaja. Time se celokupan proces identifikacije rizika pretvara u kontinuiran proces u kome se prethodno navedene faze procesa upravljanja rizikom stalno ponavljaju. �Teorija rizika Projekcija i analiza rizika Prema projekciji rizika, koja se još naziva procena rizika, svaki rizik se posmatra na dva načina: verovatnoća da je rizik realan (stvaran) i posledice problema vezanih za rizik, ukoliko se rizik javi. Osnova za uspešno upravljanje rizicima je formalna analiza i procena rizika, kako bi se svi rizici na vreme uočili i sagledale njihove posledice. Informacije koje su potrebne često su dostupne. Dovoljne su jednostavne metode da se iskoriste ove informacije, i da se unaprede tačnost predviđanja i kvalitet odluka. U toku procene rizika, preduzimaju se sledeći koraci: � definisati referentne stepene rizika, � nastojati da se razvije odnos između svake kombinacije (ri, li, xi) i svakog referentnog stepena, � predvideti skup referentnih tačaka koje definišu područje prekida (projekta), ograničenog krivom ili površine neizvesnosti, � pokušati predvideti kako će složene kombinacije rizika uticati na referentni stepen. Izbor referentne tačke posebno je značajan u slučaju kada se vrednuju alternative sa neizvesnim ishodima. Razlog je što se odnos prema rizičnim alternativama menja u zavisnosti od toga da li se poređenje vrši u sferi dobitaka ili u sferi gubitaka. Odnos donosioca odluke prema riziku se menja sa promenom okvira. U sferi dobitaka oni su po pravilu averzni prema riziku, pa će pre birati siguran manji dobitak, dok su u sferi gubitaka naklonjeni riziku, pa će se pre izjasniti za neizvesnu opciju koja nudi šansu da prođu bez gubitka. Navedena objašnjenja Tversky i Kahneman zasnivaju na tzv. teoriji izgleda i vrednosnoj funkciji pojedinca, na osnovu koje on odlučuje. Funkcija je oblika S i prolazi kroz koordinatni početak, tzv. referentnu, neutralnu, tačku. U prvom kvadrantu funkcija je konkavna (što ukazuje na odbojnost prema riziku u sferi dobitaka), dok je u trećem kvadrantu konveksna (i odražava sklonost prema riziku u sferi gubitaka). Sfere dobitka i gubitka su određene referentnom tačkom. Pored promenljivog odnosa prema riziku, na osnovu oblika vrednosne funkcije može se objasniti i averzija prema riziku. Funkcija je u prvom kvadrantu zaobljenija i sporije raste, dok je u trećem kvadrantu strma i naglo opada, zbog čega isti novčani iznos može da se vrednuje manje kada se posmatra kao dobitak nego kao gubitak. Simulacija rizika Simulacionim metodama nazivamo metode koje predstavljaju eksperimentisanje nad matematičkim metodama. Cilj im je da reše takav problem na modelu kome ne možemo naći analitičko rešenje, ili bi to bilo suviše teško. Simulacione metode se razvijaju kao alternative analitičkim metodama, odnosno kao njihovi konkurenti. Svaka od njih ima svoje mesto i zadatak, a u pogledu njihovih zadataka nadopunjuju se. Neki simulacioni modeli, pre svega metod Monte Carlo, kod nekih numeričkih metoda upotpunjuje rešavanje problema pomoću analitičkih metoda, dok se kod formiranja mnogih problema privrede, kao što je modeliranje proizvodnje, primenjuje bez analitičkih metoda. Simulacija, odnosno eksperimentisanje, predstavlja formiranje mogućih rešenja, odnosno, dozvoljenih alternativa. Broj mogućih rešenja, odnosno dozvoljenih alternativa u praksi je veoma veliki. Simulacione tehnike treba da sadrže jedan takav propis, po kome treba izabrati onoliko koliko alternativa će obezbediti reprezentativno rešenje. Za izbor mogućih alternativa primenjuju se tri simulacije: 1. kombinovana simulacija, koja se sastoji iz određivanja svih mogućih alternativa; 2. statistička simulacija (metod Monte Carlo), gde se alternative biraju pomoću statističkog mehanizma slučajnog izbora; �Teorija rizika 3. heuristička simulacija, kod koje se izbor vrši na osnovu racionalnog izbora ljudskog uma (heurističko programiranje). Na osnovu primenjenih metoda razlikujemo determinističke i stohastičke simulacije. Deterministička simulacija se bazira na takvom determinističkom modelu, formiranom od strane računara, koji omogućuje učitavanje različitih ulaznih veličina. Rezultati simulacije, to jest izlazne veličine kauzalno, zavise od ulaznih veličina. Transformacije unutar simulacionog modela, ulaznih i izlaznih veličina veoma su komplikovane, pune logičkih operacija, ciklusa kao i programskih mreža. Rezultat promene često ne možemo unapred predvideti. Postepenom promenom ulaznih veličina dobijaju se takve moguće izlazne veličine među kojima se može pronaći i optimalno rešenje. Odgovara joj i kombinovana i heuristička simulacija, u zavisnosti od načina izbora ulaznih veličina. Osnova stohastičke simulacije je model koji sadrži slučajne vrednosti odnosno stohastičke procese. Izbor ulaznih veličina je obezbeđen putem slučajnog mehanizma, na osnovu kojih se vrši slučajan izbor mogućih izlaznih varijanti. Stohastička simulacija je identična sa metodom Monte Carlo. U većini slučajeva za simulaciju se koristi metod Monte Carlo. Često se on identifikuje sa simulacijom uopšte. Kod ovog metoda mehanizam izbora ostvaruje se pomoću slučajnih brojeva. To je izbor iz veštačkog skupa velikih brojeva. Vrši se pomoću određenog rasporeda. Transformacija slučajnih brojeva predstavlja glavni problem za metod Monte Carlo. Pošto skup slučajnih brojeva nije pogodan za računarsku simulaciju, slučajni brojevi se formiraju u obliku pseudoslučajnih brojeva (brojevi koji se u dovoljno velikom skupu prirodnih brojeva formiraju kao slučajni brojevi, na osnovu određenog algoritma). Formiranje pseudoslučajnih brojeva predstavlja drugi važan problem kod metoda Monte Carlo. Treći problem je matematička, odnosno statistička tačnost metode, to jest koliko često treba ponavljati veštačke eksperimente da dobijemo željenu, adekvatnu tačnost. Povećanje tačnosti zahteva nesrazmerno veći broj izvršenih eksperimenata. Ovaj metod je naročito pogodan za formiranje stohastičkih modela. Naporan deo simulacije predstavlja i izrada računarskog programa za simulaciju. Vrši se pomoću specifičnih i tipičnih programskih jezika za simulaciju. Pored osnovnih metoda simulacije postoje tipski metodi odnosno sistemi za simulaciju karakterističnih problema. Uprkos fantastičnom razvoju simulacionih metoda, još uvek postoje nerazjašnjeni metodički problemi vezani za njihovu primenu. Karakteristični problemi su: 1. Rezultati simulacije se teško mogu objektivno vrednovati. 2. Obzirom na veliki broj promenljivih, na njihovu složenost i stohastičku povezanost, iz rezultata modela teško se mogu odrediti važeći, aktuelni zaključci. 3. Ne postoji dovoljno efikasan način, koji bi korisnicima, bez prethodnog dobrog poznavanja datog metoda, omogućilo spoznaju detalja simulacionog problema. I pored ovih poteškoća metod simulacije ostaje uspešna u takvim slučajevima kada analitička rešenja nemaju odgovarajući algoritam, ili ako njegova primena zahteva previše napora i dodatnog rada. � Upravljanje i praćenje rizika �Teorija rizika Karakteristike procesa koji se odvijaju u savremenim uslovima su izrazita kompleksnost i visoki rizici. Ne postoji sigurnost u vezi s tim šta će se desiti kada se u složenim, dinamičkim, višeznačnim, interaktivnim sistemima prouzrokuju promene. Evidentna je neophodnost razvoja odgovarajuće racionalne i logičke analize i njeno kreativno korišćenje u: � upravljanju kompleksnošću i � identifikovanju neizbežnih rizika i upravljanju njima. Donošenje bilo koje odluke i preduzimanje bilo kakve akcije rezultira nekim posledicama. One mogu biti pod kontrolom, ili sa značajnim rizikom i neizvesnošću. U situacijama kada postoji potpuna kontrola nad donetim odlukama i preduzetim akcijama mora se preuzeti puna odgovornost za odvijanje događaja. Tada je opravdano analizirati posledice odluka i njihovo delovanje. Međutim, realno, postoji zavisnost od odluka i akcija drugih, ili događaja koji ne mogu biti kontrolisani. Racionalna i logička analiza je od presudnog značaja za funkcionisanje u kompleksnim, u vremenu promenljivim situacijama. Rad dizajnera realnih sistema počinje implicitnim mentalnim modelima, ali se nakon toga prelazi na formalne i eksplicitne modele, koji treba da dovedu do željenog realnog objekta. Različiti tipovi modela se koriste kao načini upravljanja kompleksnošću fizičkog dizajna i da bi se minimizirao rizik nefunkcionisanja objekta onako kako je predviđeno. Tako, neki tipovi modela mogu biti korisni u podršci upravljanja kompleksnošću, sa ciljem redukovanja rizika donošenja pogrešnih odluka, kao i da različiti pristupi razvijanju i korišćenju modela mogu delovati na njihovu vrednost u praksi. Model je eksterna i eksplicitna prezentacija dela realnosti onako kako taj deo realnosti shvataju oni koji žele da upotrebe dotični model da bi razumeli, promenili i upravljali istraživanim delom realnosti. Smatraju se segmentom procesa “promišljanje pre delovanja”. Bilo da su kvantitativni ili kvalitativni, hard ili soft, modeli reprezentuju simplificirane apstrakcije istraživanog ekonomskog, organizacijskog ili bilo kog drugog realnog društvenog sistema. Model uvek predstavlja neku simplifikaciju učinjenu u odnosu na nameravano korišćenje modela. Modeli nikada nisu potpuni, a za to postoje dva razloga: ukoliko je model mapiranje modeliranog objekta, onda je on onoliko kompleksan koliko i dotični realni objekat. Sve dok se u model ne uključi potpuni univerzum, postojaće rizik da se nešto izostavi. Po stepenu simplifikacije, modeli se svrstavaju u sledeće kategorije: � Kompleksna realnost i jednostavni modeli. Trebalo bi omogućiti razvoj modela koji su: � onoliko jednostavni koliko je to moguće, � validni i korisni za njihovu unapred opredeljenu svrhu. � Rafinirana realnost i konkretni modeli Svrha modela je učiniti eksplicitnim ili konkretnim bilo koji istraživani aspekt realnosti. Test validnosti za modele se vrši pomoću ispitivanja da li se može izmeriti, na osnovu raspoloživih znanja o modeliranom aspektu realnog sveta, razlika između tokova podataka koji pristižu iz realnog sveta i onih koji proizilaze iz modela. � Nedefinisana realnost i potpuno definisani modeli. Viđenja onoga što se u realnom svetu dešava sastoji se od, po pravilu, nedovoljno dobro definisanih shvatanja i argumenata, sve dok one nisu odgovarajuće kodifikovani i dokumentovani unutar nekog formalnog i dobro definisanog modela. Posmatrač promišlja o realnosti, izdvaja deo realnosti kao posebno relevantan, kreira model dotičnog segmenta realnog sveta i testira opredeljeni model. Manje konkretno modeliranje je označeno kao soft modeliranje. Većina ovih prilaza je formulisana sa ciljem da pomogne u odlučivanju odnosno upravljanju, respektujući sledeće njegove relevantna �Teorija rizika dimenzije: � � � Količina podataka (kvantitativnih i kvalitativnih) i informacija, koje bi mogle biti razmatrane, je ogromna. Raspoloživi podaci su, po pravilu, nekompletni, i u svojoj interpretaciji mogu biti dvosmisleni. U vezi sa definicijom istraživanog problema, postoji znatna konfuzija i manjak jasnoće. Ovo proizilazi iz nesaglasnosti i neizvesnosti o tome šta bi trebalo da čini skup pitanja legitimnih za uključivanje u proces rešavanja problema. Donosioci odluka mogu imati konfliktne posredne ciljeve, i mogu biti direktno suprostavljeni jedni drugima. Soft metodi su generalno označeni kao interpretativni s obzirom da se njima nastoji omogućiti razumevanje načina na koje učesnici u situacijama interpretiraju sopstvena iskustva i događaje, procese, fenomene realnog sveta. Interpretativni prilazi su distinktivni, s obzirom da su osmišljeno dizajnirani za rad sa višestrukim interpretacijama i usmereni da upotrebe te identifikovane razlike. U rastuće kompleksnom i međupovezanom svetu, od ključne važnosti je iznalaženje primerenog načina istraživanja posledica odluka i planova pre preduzimanja bilo kakve akcije. Jedan način da se ovo uradi je upotrebiti prilaz zasnovan na eksternim i eksplicitnim modelima koji obuhvataju suštinu modelirane situacije. Kako su modeli simplifikacije, odnosno, apstrakcije svojstava koja se smatraju relevantnim, oni ne mogu a priori biti smatrani validnim. Međutim, ukoliko su konstruisani i upotrebljeni osmišljeno, modeli i prilazi modeliranja predstavljaju kreativan način upravljanja kompleksnošću, konfliktom, rizikom i neizvesnošću. Modeli mogu biti argumentovano tretirani i upotrebljeni kao odgovarajući instrumenti mišljenja. Rizik i upravljanje proizvodnjom Za realan poslovni sistem je karakteristično da ima složene odnose između elemenata i da na njega neprekidno deluje dinamičko okruženje. Da bi se u potpunosti sagledalo funkcionisanje ovakvog sistema i time obuhvatile sve neizvesnosti, odnosno rizici njegovog poslovanja, neophodno je da se izvrši analiza rizika. Prvo se identifikuju svi elementi rizika, uključe se u planiranje realizacije projekta, vrši se simulacija, statistička obrada i analiza dobijenih rezultata. Funkcionisanje poslovnog sistema, a unutar njega i preduzeća, neprekidno je izloženo raznim rizicima, koji mogu dovesti u pitanje uspešno funkcionisanje, pa i opstanak, kako poslovnog sistema tako i preduzeća. Zbog toga je neophodno da se utvrde i prate određeni događaji koji utiču na poslovanje sistema, preduzeća, kao i verovatnoće njihovih nastupanja. Faktori koji mogu prouzrokovati neželjene događaje zavise od posmatranog sistema, preduzeća, i mogu biti eksterni i interni. Analiza rizika ide u dva pravca: analiza uticaja eksternih i internih faktora na izbor kapaciteta, odnosno na količinu uloženih sredstava u preduzeće. Cilj analize se može predstaviti minimizacijom uloženih sredstava u preduzeće, a ograničenja su predstavljena u vidu zadovoljnih klijenata. Cilj i ograničenja nije moguće ili je veoma komplikovano analitički odrediti. Uglavnom su oni dati opisno i u vidu statističkih podataka dobijenih na osnovu analize tržišta. Samim tim što predstavljaju tržište, oni su stohastički. Do rešenja se najčešće dolazi simulacionim metodama. Simulacijom se vrši analiza rada sistema, a statističkom obradom podataka dobijaju se najpovoljnije vrednosti za date eksperimentalne uslove internih faktora. Kod izrade simulacionog modela poželjno je da model bude univerzalan, za određenu oblast primene. Model se pravi za primenu u određenim aktivnostima, a parametri se upisuju prema konkretnom slučaju. Deo modela treba da ima samo opšte parametre, koji se iniciraju sa konkretnim parametrima na početku simulacije. Na taj način se �Teorija rizika omogućava simulacija rada različitih preduzeća iz iste oblasti, s tim što je potrebno opisati konkretne vrednosti eksternih i internih faktora za analizirano preduzeće. Rizik u procesu projektovanja Pod pojmom projekat podrazumeva se veliki broj različitih tehnoloških, organizacionih, finansijskih i drugih poduhvata, poslova i zadataka koji se preduzimaju u različitim sferama privrednih i vanprivrednih delatnosti. U zavisnosti od oblasti u kojoj se projekat realizuje, njegove namene, tehničke strukture i drugih karakteristika, razlikujemo mnogobrojne vrste projekata. Svaka vrsta projekta poseduje određene specifičnosti koje ih karakterišu i odvajaju od ostalih, definišući pri tome i način upravljanja njihovom realizacijom. Projekti se analiziraju i pripremaju u sadašnjosti, odluke o njihovoj realizacijise takođe donose danas, ali se konkretna realizacija obavlja u budućnosti, u kojoj se očekuju rezultati od projekta.Svaka buduća aktivnost i budući događaji obavijeni neizvesnošću, odnosno da se za buduće aktivnosti i događaje ne raspolaže sa odgovarajućim informacijama kada će se, kako i sa kojim rezultatom, odnosno ishodom ostvariti. Rizik podrazumeva nešto neočekivano, odnosno nepredviđeno događanje. Koncept upravljanja projektom ima za cilj da predvidi većinu opasnosti i problema koji se mogu dogoditi, kao i da planira, organizuje i kontroliše aktivnosti, kako bi se projekat uspešno završio uprkos svim nepredvidivim okolnostima. Opasnost proističe iz mogućnosti ostvarenja nepovoljnih događaja i neželjenih posledica, odnosno rezultata. Proces upravljanja projektom počinje angažovanjem prvih resursa i traje sve dok se ne završe svi poslovi na projektu. Rezultat koncepta upravljanja projektom predstavlja ispunjenje postavljenih ciljeva projekta u planiranom vremenu i sa predviđenim troškovima i kvalitetom. Tokom projektovanja važno je identifikovati svaki rizik, koji je prisutan i kod donošenja odluke i kod izvršavanja projekta. Kategorizaciju rizika je moguće izvesti na više različitih načina. Na makroskopskom nivou, to su projektni rizici, tehnički rizici i poslovni rizici. Projektni rizici identifikuju potencijalne probleme kod budžeta, dinamike, kadrova (osoblje i organizacija), materijalnih i finansijskih izvora (resursa), mušterija (kupaca) i zahteva (uslova) i njihov uticaj na projekat. Složenost projekta, njegova veličina i struktura su takođe faktori rizika. Tehnički rizici identifikuju potencijalne probleme kod projekta, sprovođenja, verifikacije i održavanja. Tehnička neizvesnost, tehnička zastarelost takođe predstavljaju faktore rizika. Poslovni rizici mogu upropastiti rezultate čak i najboljih projekata. Najznačajniji poslovni rizici su: 1) 2) 3) 4) razvijanje odličnog proizvoda koji u stvari nikom ne treba (tržišni rizik); razvijanje proizvoda koji se više ne uklapa u celokupnu strategiju kompanije; razvijanje proizvoda koji sektor prodaje ne ume da proda; gubljenje podrške rukovodstva usled promene orijentacije ili promene ljudskih resursa (upravljački rizik); 5) gubljenje budžetskih ili kadrovskih obaveza (budžetski rizik). Izuzetno je važno imati na umu da je neke rizike jednostavno nemoguće unapred predvideti. Upravljanje rizikom obuhvata skup upravljačkih metoda i tehnika koje se koriste da bi se smanjila mogućnost ostvarenja neželjenih i štetnih događaja i posledica i time povećale mogućnosti ostvarenja planiranih rezultata. To je znači skup metoda koje omogućavaju minimiziranje gubitaka i dovode u sklad smanjenje verovatnoće ostvarenja gubitaka, sa troškovima koje zahteva ovo smanjenje. Upravljanje rizikom predstavlja formalan i veoma složen proces koji je moguće razmatrati na različite načine, zavisno od korišćenog prilaza podeli procesa upravljanja rizikom. �Teorija rizika Kada se govori o riziku u projektu i o upravljanju rizikom u projektu, nezaobilazno je i pominjanje faktora koji nastaju u toku projekta i doprinose postojanju rizika u toku realizacije projekta. Rizik u projektu se karakteriše sa tri ključna faktora rizika. To su: � � � rizični događaj, verovatnoća rizika, veličina uloga. Rizični događaj predstavlja pojavu, aktivnost ili događaj koji mogu da donesu štetan uticaj na projekat i nepovoljne i neželjene posledice. Verovatnoća rizika predstavlja verovatnoću pojavljivanja rizičnog događaja, dok veličina uloga predstavlja veličinu gubitka koji može da nastane ako se ostvari događaj i on donese štetni uticaj na projekat. Upravljanje rizikom predstavlja formalni proces koji obuhvata stalnu i sistematsku identifikaciju, predvižanje i procenjivanje faktora rizika, zatim pripremu i planiranje odbrambenih akcija i reakcija koje mogu doprineti smanjenju rizika u projektu. Upravljanje rizikom projekta obuhvata pronalaženje preventivnih mera radi smanjenja rizika koji mogu nastati u projektu. Pri tome se obavezno razmatraju i analiziraju troškovi vezani za ove preventivne mere i akcije i vrši procena da li je opravdano učiniti tolike troškove radi smanjenja, ali ne i eliminisanja, rizika, koji nastaju u projektu. Identifikacija rizika obuhvata spisak specifičnih projektnih rizika u okviru gore navedenih širih kategorija. Jedan od najboljih metoda za razumevanje svakog od rizika je korišćenje kompleta pitanja koji će pomoći planeru projekta da razume rizik u projektnim ili tehničkim izrazima. Boehm predlaže upotrebu ¨spiska za proveru stavki rizika¨- komplet pitanja koja su važna za svaki od faktora rizika. Na primer, planer može steći utisak o riziku kadrova odgovarajući na sledeća pitanja: Da li je moguće obezbediti najbolje kadrove? Da li ljudi imaju odgovarajuću kombinaciju sposobnosti? Da li je moguće obezbediti dovoljno ljudi? Da li se osoblje obavezuje za celokupno trajanje projekta? Da li će neki od članova projektnog tima raditi samo polovinu radnog vremena (ili honorarno) na ovom projektu? � Da li osoblje zna šta očekuje od poslova koje treba obaviti? � Da li osoblje ima neophodne kvalifikacije (da li je prošlo neophodnu obuku)? � Da li će fluktuacija članova biti dovoljno mala da bi se obezbedio kontinuite rada? � � � � � Relativna izvesnost odgovora na ova pitanja omogućava planeru da proceni koliki je uticaj rizika. Identifikacija rizičnih događaja predstavlja početnu fazu u upravljanju rizikom projekta u okviru koje se vrši utvrđivanje, klasifikovanje i rangiranje svih rizičnih događaja koji mogu imati određen uticaj na projekat. Rizični događaji se klasifikuju prema izvoru ili uzroku nastajanja, a najčešće se rangiraju prema mogućnostima uspešnog upravljanja reakcijama. Svi rizični događaji neće uticati na projekat, već samo neki od njih, koji su povezani sa ostvarenjem projektnih rezultata. Međutim pored uticaja pojedinih značajnih rizičnih događaja, posebno treba uzeti u obzir kombinaciju više rizičnih događaja koja može imati izuzetno ozbiljan uticaj na rezultate projekta. Rizični događaji u projektu mogu biti mnogobrojni i sa različitim mogućnostima, odnosno opasnostima za stvaranje gubitaka. Međutim značajnija je činjenica da su rizični događaji međusobno povezani i da se na taj način ostvaruju veoma složeni i jaki uticaji na projekat. Zato je neophodno u �Teorija rizika identifikaciji i procenjivanju rizičnih događaja da se, korišćenjem sistemskog pristupa, odaberu najvažniji događaji i uzmu u obzir njihove veze i odnosi. Interaktivno dejstvo rizičnih događaja se procenjuje u odnosu na mogući gubitak, odnosno na iznos uloga koji je izložen riziku. Prema projekciji rizika, koja se još naziva procena rizika, svaki rizik se posmatra na dva načina – verovatnoća da je rizik realan (stvaran) i posledice problema vezanih za rizik, ukoliko se rizik javi. Planer projekta, zajedno sa upravljačkim i tehničkim osobljem vrši četiri projekcije rizika: � � � � utvrđivanje skale koja odražava uočenu verovatnoću rizika, opisivanje posledica rizika, procena uticaja rizika na projekat i proizvod, evidentiranje celokupne tačnosti projekcije rizika, da ne bi došlo do nesporazuma. U cilju efikasne realizacije projekta neophodno je u okviru uspostavljanja sistema upravljanja projektom definisati i podsistem koji će se odnositi na upravljanje rizikom projekta. Upravljanje rizikom projekta je danas nezaobilazan deo opšteg koncepta upravljanja projektom, pomoću koga se teži postići što veća verovatnoća realizacije željenih ciljeva projekta. Cilj upravljanja rizikom projekta je da se, što je moguće više, smanje negativni uticaji koji mogu remetiti tok projekta, kao i da se iskoriste sve mogućnosti za uspešnije i racionalnije izvođenje projekta. U tom smislu, upravljanje rizikom projekta podrazumeva identifikaciju rizika, kvantifikaciju i analizu rizika, definisanje i primenu strategije upravljanja rizikom i kontrolu sprovođenja odgovora na rizik. Sa ciljem da se rizik razume, da se odredi mogući cilj i prihvate realne obaveze, paralelno sa ostalim aktivnostima na projektu obavlja se i analiza upravljanje rizicima projekta. Sa analizom rizika treba započeti što pre. Najpogodnije je da se analiza obavi u ranoj fazi planiranja projekta, kako bi se na vreme mogao stvoriti plan postupanja sa rizikom i izvršiti razgraničenje odgovornosti za pojedine rizike. Aktivnost upravljanja rizikom i njegovo praćenje je šematski prikazana na slici 1. Tri izraza (opis rizika, verovatnoća i uticaj), povezana sa svakim rizikom, koriste se kao osnova iz koje se preduzimaju koraci upravljanja rizikom (ili sprečavanje rizika). Važno je imati na umu da koraci, koji se preduzimaju u upravljanju rizikom, iziskuju dodatne troškove za projekat. Zadatak upravljanja rizikom je jednim delom i to da se proceni kada korist od preduzetih koraka prevazilazi troškove koji su vezani za njihovo sprovođenje. Slika 1. Koraci upravljanja rizikom Rizik 1 Podaci o analizi rizika (r1, I1, x 1) Koraci upravljanja rizikom1 Upravljanje rizikom Rizik 2 Podaci o analizi rizika (r2, I2, x 2) Koraci upravljanja rizikom2 Rizik n Podaci o analizi rizika (rn, In, x n) Plan upravljanja rizikom Koraci upravljanja rizikomn Kada se jednom razradi i projekat otpočne, počinje i praćenje rizika. Praćenje (kontrolisanje) rizika je aktivnost praćenja projekta, koji ima tri primarna cilja: (1) da se proceni da li se predviđeni rizik, u stvari, javlja, (2) da se obezbedi pravilna primena definisanih koraka za sprečavanje rizika i (3) da se �Teorija rizika sakupe informacije koje se mogu koristiti za buduće analize rizika. U mnogim slučajevima problemi koji se javljaju u toku projekta vode do različitih rizika. Još jedan zadatak praćenja rizika je nastojanje da se raspodeli „krivica” (koji rizici su uzrokovali koje probleme) tokom celog projekta. Analiza rizika može zahtevati značajan napor u okviru planiranja projekta. Za identifikaciju, projekciju, procenu, upravljanje i praćenje, potrebno je vreme. Identifikacija rizika obuhvata prikupljanje i sređivanje značajnih informacija u vezi sa projektom, tako da se stvori potpuna slika svih bitnih aspekata projekta u vezi sa upravljanjem rizicima. Identifikuju se sve neizvesnosti, kako rizici u užem smislu, tako i potencijalne mogućnosti. Utvrđuju se moguće reakcije i posledice, kako bi se potpuno razumeo odnos između rizika, reakcija i planskih aktivnosti. Procena rizika uključuje razradu scenarija i numeričkih pokazatelja kojima će se oceniti posledice pojedinih rizika, i validnost učinjenih pretpostavki. Rezultati procene čine osnovu za utvrđivanje vrste rizika, koji su posebno značajni, i za formiranje liste ključnih rizika. Metode za procenu rizika možemo svrstati u dve grupe: � � Kvalitativne – koje se u osnovi zasnivaju na upitniku kojim se utvrđuju faktori rizika u vezi sa konkretnim projektom i na osnovu toga se dodeljuje određeni broj bodova, kao mera ukupnog rizika projekta; Kvantitativne – koje vrednuju verovatnoću i uticaj rizika kroz uobičajene parametre planiranja, kao što su vreme i novac. Procena rizika obuhvata i analizu mogućih reakcija na ključne rizike – npr. poređenje osnovnog plana i plana za slučaj drugačijih okolnosti, mogućih poteškoća u sprovođenju i revizije planova. Oblasti u projektima, koje zahtevaju najviše pažnje u pogledu rizika su: � � određivanje cene i preuzimanje obaveza za rokove završetka. Određivanje cene prilikom davanja ponude često se radi u žurbi, pod okolnostima u kojima troškovi nisu potpuno poznati, obim posla može da bude nepotpuno jasan, a odnosi sa podugovaračima se retko definišu pre nego što se sklopi ugovor. Pritisak da se sklopi posao, a istovremeno da se ne uđe u gubitke otežavaju objektivnu procenu neizvesnosti i rizika koju ponuda nosi sa sobom. Svi elementi neizvesnosti koji su prisutni kod određivanja cene odnose se i na preuzimanje obaveza u pogledu rokova. Raniji rokovi učiniće ponudu atraktivnijom. Rokove je još teže pouzdano utvrditi, jer pored neizvesnosti u pogledu trajanja aktivnosti, postoji i logička zavisnost između odvijanja pojedinih aktivnosti. Istovremeno, prebijanje cene može se finansirati iz drugih projekata, dok nepoštovanje rokova dovodi do nezadovoljstva kupca i gubitka reputacije i ugleda. Zato je potreban postupak za analizu rizika u slučaju rokova. Kvantitativni metodi daju potpuniju sliku rizika za projekat kao celinu i predstavljaju mnogo bolju podršku za odlučivanje o aktivnostima na projektu u odnosu na kvalitativne metode. Kao alternativa postupku simulacije može se koristiti i fuzzy logika. Za to najčešće je potrebno ustanoviti čitav raspon u kome se neizvesnost kreće. U slučaju utvrđivanja rizika rokova postupak se sastoji iz sledećih koraka: �Teorija rizika 1. 2. 3. 4. kreiranje mreže aktivnosti specifikacija neizvesnosti rokova za pojedine aktivnosti modeliranje i simulacija dobijanje sumarnih rezultata analiza. Kreiranje mreže aktivnosti u mnogome odgovara standardnim postupcima mrežnog programiranja. Postojeći mrežni plan projekta, ako postoji, dobra je osnova za modeliranje mreže aktivnosti za analizu rizika. Model treba da bude pregledan, pa se modeli, koji sadrže više stotinak aktivnosti hijerarhijski organizuju. Pored uobičajenih veza između aktivnosti koje se koriste kod planiranja projekta: završetak-početak, zajednički početak i zajednički završetak u mreži aktivnosti za analizu rizika treba prikazati i grananja kojima se predstavljaju alternativni tokovi projekta. Svakom alternativnom toku se pridružuje verovatnoća nastupanja, a zbir verovatnoća svih alternativa u jednom čvoru je 1 (kao što je to prikazano na primeru na slici 2.). Slika 2. Primer mreže aktivnosti 60% Aktivnost 2 Aktivnost 1 Aktivnost 5 Aktivnost 3 40% Aktivnost 4 Specifikacija neizvesnosti rokova za pojedine aktivnosti javlja se kao dopuna mreži aktivnosti. Potrebno je da raspolažemo podacima o mogućim ishodima trajanja pojedinih aktinosti. Neizvesnost, uobičajeno, opisujemo funkcijom rasporeda. Držeći se principa jednostavnosti u modeliranju trougaona funkcija rasporeda veoma je pogodan način da se predstavi trajanje pojedinih aktivnosti. Moguće je koristiti i neke druge funkcije raspodele, kao npr. beta funkcija, koje su bliže realnosti. Međutim, bitno složenije, one ništa bitnije nisu bliže našoj predstavi o neizvesnosti trajanja događaja. Trougana funkcija raspodele prikazana je na slici 3. i data je izrazom [1]: Slika 3. Parametri trougaone funkcije raspodele f(x) d x l m h Trajanje aktivnosti �Teorija rizika     f ( x) =      0 2 (x-l) (h − l )(m − l ) 2 (h-x) (h −m)( h − l ) x < l, x ≥ h l<x≤m [1] m≤x<h Za svaku aktivnost specificira se minimalno l, maksimalno h i najverovatnije trajanje aktivnosti m, čime je definisana trougaona funkcija raspodele. Modeliranje i simulacija. Kada raspolažemo opisom veza između aktivnosti i opisom neizvesnosti u pogledu trajanja aktivnosti, može se odrediti krajnji rok za realizaciju projekta i njegova neizvesnost. Mera ukupne neizvesnosti ne može se dobiti prostim sabiranjem (minimalnih i maksimalnih vrednosti). Potpuno je nerealno da svaka od nezavisnih aktivnosti krene loše. Svaki rukovodilac projekta, s pravom, očekuje da na nekim stvarima dobije, dok na drugim gubi. Kako je ukupan broj ishoda izuzetno velik, logično je da je neophodno primeniti uzorkovanje, te da se procena izvrši na osnovu adekvatnog uzorka. Dobijanje slučajnog uzorka od svih mogućih ishoda poznato je kao Monte Carlo simulacija. Ova simulacija zasniva se na generisanju slučajnih vrednosti za trajanje svake aktivnosti. Naravno, ove slučajne vrednosti generišu se u okviru granica minimuma i maksimuma za svaku aktivnost i slede usvojenu funkciju raspodele. Po zakonu verovatnoće za trougaonu funkciju raspodele: 0   (x − l)2  (h − l )(m − l )  F ( x) =  2 − x + 2hx − hm − lh + ml  (h − m)(h − l )   1 x≤l l<x≤m [2] m≤ x<h x≥h može se dobiti slučajna vrednost, polazeći od generatora uniformne rasporeda, koristeći se metodom inverzije. Na osnovu slučajno generisanog broja iz generatora uniformne raspodele zi na intervalu [0,1] dobijamo slučajni broj xi prema trougaonoj raspodeli, kada se reši jednačina zi = F(xi) tj.:  l + z i (h − l )(m − l )  xi =  h − h 2 + ml − hm − lh − z i (h − l )(h − m)  m−l h−l m−l zi > h−l zi ≤ [3] Za aktivnosti koje nisu nezavisne trajanje projekta se može utvrditi kao umnožak bazne aktivnosti. Potom se utvrđuje ukupno trajanje projekta, prema pravilima utvrđenim mrežom aktivnosti (algebarskim vezama između aktivnosti). Grananja u mreži aktivnosti se modeliraju diskretnom funkcijom rasporeda. Svaka iteracija daje jednu realno moguću vrednost trajanja projekta. Potrebno je obaviti od 300 do 1000 iteracija da bi se dobio reprezentativni uzorak. Dobijanje sumarnih rezultata i analiza. Kad se izvrši procena rizika treba izabrati optimalni nivo �Teorija rizika rizika. Rezultati simulacije imaju svoju pogodnu reprezentaciju za potrebe analize i procene rizika a to je da se rezultati prikažu u obliku krive kumulativne raspodele rizika. Na taj način jasno se može sagledati verovatnoća (ili rizik), da li će biti ostvareni postavljeni ciljevi (slika 5). 1,0 Rizik neuspeha Slika 5. Koordinatni sistem za potrebe analize i procene rizika u obliku krive kumulativnog rasporeda rizika 0,8 0,6 0,4 0,2 0 2 4 6 8 Trajanje aktivnosti (u nedeljama) 10 Kvantitativna procena rizika ne pomaže samo da se odredi realni minimum i maksimum za trajanje projekta, nego pokazuje i kako je rizik raspodeljen između ovih ekstrema. U principu, ovaj tok nije linearan. Pomeranje oko minimuma ili maksimuma veoma malo utiče na rizik, a negde između toga imamo oblast u kojoj se rizik naglo menja. Većina rukovodilaca projekta težiće da radi sa umerenim ili srednjim rizikom. Nizak nivo rizika znači da nema pritiska i inicijative za unapređenje posla i efikasnije korišćenje resursa. S druge strane, rukovodilac koji preuzima znatne rizike biće uvek na granici neuspeha. Ukoliko i opstane, to će biti posledica izuzetnih napora i mnogo sreće. Postoji optimalni nivo rizika, dovoljno visok da pospeši efikasnost, ali ipak dovoljno mali da učesnici u projektu veruju u ostvarljivost. Merenje i procena rizika na projektu Dostizanje projektnih ciljeva i uspešna realizacija projekta u mnogome zavise od adekvatnog upravljanja rizikom projekta. Neophodnost upravljanja rizikom projekta proističe iz osnovnih karakteristika projekta, kao specifičnog poslovnog poduhvata. Svaki projekat je jedinstven, predviđa se i realizuje u budućem vremenskom periodu, predstavlja jedinstven i neponovljiv sklop događaja, poslova, učesnika, uslova itd. Sve ovo podrazumeva da su projektu imanentni rizik i neizvesnost. Planer projekta, zajedno sa upravljačkim i tehničkim osobljem vrši četiri projekcije rizika: 1. utvrđivanje skale koja odražava uočenu verovatnoću rizika, 2. opisivanje posledica rizika, 3. procena uticaja rizika na projekat i proizvod, 4. evidentiranje celokupne tačnosti projekcije rizika tako da ne dođe do nesporazuma. Skala se može definisati kvalitativnim ili kvantitativnim izrazima. Retko je moguće proceniti rizik u apsolutnim izrazima. Planer može proceniti matematičkom verovatnoćom da će se rizik realizovati (npr. verovatnoća od 0.90 podrazumeva visoko verovatan rizik). Numeričke verovatnoće se mogu proceniti pomoću statističke analize metrike, sakupljene iz ranijih projekata, intuicijom ili putem drugih izvora informacija. Na primer, ako metrika sakupljena za 45 projekata pokazuje da je 37 projekata doživelo dvostruko veći broj promena komitenata nego što je predviđeno, verovatnoća da će novi projekat doživeti izuzetno visok broj promena jeste 37/45=0.82, veoma moguća. �Teorija rizika Bolji pristup bi mogao biti da se rizik meri po kvalitativnoj skali verovatnoće koja ima sledeće vrednosti: malo verovatno, neverovatno, umereno verovatno, veoma verovatno. Kvalitativne izraze koji opisuju rizik moguće je potpunije i egzaktnije razmatrati primenom teorije fuzzy skupova. Rizici se mere prema zapaženom uticaju (na projekat), a onda se svrstavaju prema prioritetu. Na uticaj rizika deluju tri faktora: njegova priroda, njegov obim i njegovo tempiranje (vremenski proračun). Priroda rizika ukazuje na probleme koji će verovatno nastati ako se rizik javi. Obim rizika kombinuje njegovu ozbiljnost (koliko je zaista ozbiljan) sa njegovom raspoređenošću (u kom stepenu će projekat biti zadovoljavajući ili koliko je kupaca oštećeno). Konačno, tempiranje rizika pokazuje kada i koliko dugo će se uticaj osećati. U većini slučajeva, rukovodilac projekta će možda želeti da se “loša vest” javi što pre, ali u nekim slučajevima, što više kasni, tim bolje. Slika 6. Uticaj rizika i verovatnoća na donosioca odluke Uticaj Veoma visok Zanemarljiv faktor rizika Zabrinutost donosilaca odluke Visoki Veoma nizak Ve ro va tn o ća ja 1,0 vlj an ja Prema slici 6. uticaj rizika i verovatnoća imaju veliki uticaj na zabrinutost donosilaca odluke. Faktoru rizika koji ima težinu velikog uticaja, ali veoma malu verovatnoću javljanja, ne bi trebalo posvetiti mnogo vremena. Međutim, rizici velikog uticaja sa umerenom do velikom verovatnoćom da će se javiti, i rizici malog uticaja sa velikom verovatnoćom javljanja, trebali bi da se analiziraju. Proces kvantifikacije i analize rizika predstavlja poseban problem u ukupnom procesu upravljanja rizikom. Svaka vrsta projekta ima svoje specifičnosti i osobenosti koje ih razlikuju od drugih projekata. Pristup realizaciji ove faze upravljanja rizikom treba prilagoditi određenoj vrsti projekta i specifičnostima pojedinačnog projekta. Da bi se izvršila adekvatna kvantifikacija i analiza rizika potrebno je utvrditi koje ulazne informacije treba sakupiti kao i koji su njihovi izvori. Prikupljanje ulaznih informacija za proces kvantifikacije i analize rizika treba da se bazira na sledećim podacima: � � � � trajanje aktivnosti, troškovi, izvori rizika, rizični događaji. U fazi procesa analize rizika moguće je ustanoviti skup tri izraza sledećeg oblika: (ri, li, xi) �Teorija rizika gde je ri rizik, li verovatnoća rizika, a xi uticaj rizika. U toku procene rizika ispituje se tačnost proračuna koji su izvršeni u toku projekcije rizika, nastoji se da se da prioritet rizicima koji su otkriveni i počinje se razmišljati o načinima kontrole (suzbijanja) i/ili sprečavanja rizika za koje je verovatno da će se javiti. Slika 7. Određivanje referentnog stepena rizika Predviđeno kretanje dinamike Da bi ocena bila korisna, mora se definisati referentni stepen rizika. Troškovi, dinamika i izvršavanje predstavljaju tri tipična referentna stepena rizika. To znači, postoji stepen za prekoračenje predviđenih troškova i dinamike (prekoračenje rokova) ili degradacija izvršavanja akcije, ili njihova kombinacija koja utiče na prekid aktivnosti. Ako kombinacija rizika stvara probleme koji uzrokuju prekoračenje jednog ili dva od ovih referentnih stepena, odustaje se od aktivnosti. Referentni stepen rizika ima jednu jedinu tačku koja se naziva referentna tačka ili tačka preloma, kod koje je odluka o nastavku ili obustavljanju (jer su problemi preveliki) jednako prihvatljiva. Referentna tačka (vrednost troškova i vremena) Predviđeno kretanje troškova Na slici 7. grafički je prikazana ovakva situacija. Ako kombinacija rizika dovodi do problema koji prouzrokuju prekoračenje troškova i dinamike, postoji stepen, na slici predstavljen krivom, koji (kada se prekorači) dovodi do obustave, prekida (tamno osenčena površina). Kod referentne tačke odluka o nastavku ili prekidu ima istu težinu. Analiza rizika u samom početku projekta osigurava projekat i od direktnih gubitaka, zbog nezadovoljstva investitora, i gubitka reputacije. Realnim sagledavanjem rizika stiče se poverenje investitora da će projekat biti završen uspešno i stvaraju se uslovi za njegovu podršku u prevazilaženju problema do kojih tokom realizacije projekta može doći. Procena rizika predstavlja postupak kojim se vrši merenje veličine rizika koji može izazvati određeni gubitak ili neuspeh, a takođe i uticaj pojave rizika na posmatrani projekat. Da bi se izvršila adekvatna kvantifikacija i analiza rizika projekta potrebno je utvrditi koje ulazne informacije treba sakupiti kao i koji su njihovi izvori. U zavisnosti od tipa projekta, uslova u kojima se izvodi, veličine, učesnika u njegovoj realizaciji, potrebnih finansijskih sredstava, kao i drugih činilaca, zavisiće mogućnost i način prikupljanja potrebnih informacija. Prikupljanje ulaznih informacija treba da se bazira na sledećim izvorima: � Politika izvođenja projekta. Od karakteristika projekta koji se izvodi, kao i od glavnih i odgovornih učesnika na projektu, zavisi i �Teorija rizika način realizacije projekta, kao i definisanje odnosa prema riziku projekta. Ovi činioci, koji se određuju na nivou ukupne politike izvođenja projekta, imaju svoj uticaj ne samo na ulazne informacije u fazi kvantifikacije i analize rizika, već i na izlaze koji će se dobiti na kraju ove faze kao i na ukupan proces upravljanja rizikom. � Trajanje aktivnosti. Procena trajanja aktivnosti predstavlja konstantan problem tačne ukupne procene izvođenja radova na projektu. Veoma često se ne može sa dovoljnom tačnošću utvrditi koliko će biti trajanje pojedinih aktivnosti. Ova nemogućnost tačne procene trajanja aktivnosti vezana je sa osnovnom karakteristikom projekta, a to je da se ne može sa sigurnošću tvrditi kako će se neke stvari odvijati. Ovo prouzrokuje da se procena trajanja aktivnosti definiše sa određenim stepenom fleksibilnosti, odnosno kroz definisanje mogućih promena u budućnosti. � Troškovi projekta. Procena troškova predstavlja kvantitativno predviđanje očekivanih troškova resursa neophodnih za izvršenje aktivnosti na projektu. Procena troškova obuhvata procenu direktnih i indirektnih troškova aktivnosti, fazu rada ili projekta u celini. Troškovi projekta predstavljaju krajnji rezultat celokupnog procesa planiranja i definisanja jednog projekta. Oni se baziraju na proceni radova, definisanoj tehnologiji realizacije projekta, korišćenim standardima, tržišnim uslovima, istorijskim podacima, poziciji učesnika, itd. � Izvori rizika. Identifikovani izvori rizika predstavljaju izlaz iz prethodne faze, faze identifikacije rizika, i izraženi su kroz kategorizovane elemente izvora rizika koji mogu imati uticaj na realizaciju projekta. Uz svaki izvor rizika treba uključiti i procenu verovatnoće, da li će se rizični događaj desiti iz utvrđenog izvora, opseg mogućeg uticaja, očekivano vreme događanja, kao i mogući broj rizičnih događaja iz razmatranog izvora rizika. � Rizični događaji. Rizični događaji predstavljaju događaje utvrđene iz pomenutih izvora rizika sa eksplicitnim opisom šta se može dogoditi na projektu. Svaki rizični događaj treba da ima jasan opis mogućeg dešavanja kao i procenu verovatnoće događanja, mogući uticaj, očekivano vreme događanja kao i mogući broj njihovog pojavljivanja. Analiza uticaja rizika predstavlja sistematski proces ispitivanja prirode pojedinih rizičnih događaja u projektu, njihovog mogućeg uticaja na ishod projekta i međuzavisnosti rizičnih događaja. Analiza uključuje i kvantifikaciju veličine uticaja rizičnih događaja na projekat, verovatnoću pojavljivanja rizičnog događaja i osetljivost na promene važnijih parametara projekta. Analiza uticaja uključuje ispitivanje uticaja rizičnih događaja koji se procenjuju kao jako rizični, odnosno čiji uticaji na ostvarenje projektnih rezultata, mogu da budu izuzetno veliki. Pored analize pojedinih značajnih rizičnih događaja, analiza treba da obuhvati ispitivanje uticaja skupa povezanih, relativno malih i manje značajnih rizika, koji pojedinačno ne znače mnogo, ali koji zajednički ostvaruju veliki uticaj na projekat i realizaciju očekivanih rezultata projekta. Proces kvantifikacije i analize rizika predstavlja primenu određenih metoda i tehnika, u skladu sa opštim karakteristikama projektnog izvođenja posla i procesa upravljanja rizikom projekta. Postoji veliki broj različitih metoda i tehnika koje mogu da se koriste u fazi kvantifikacije i analize rizika projekta: � metod upitnika, � metod očekivanog uticaja rizika, � analiza verovatnoće, � simulacija, � stablo odlučivanja, � Delfi tehnika. �Teorija rizika Metod upitnika Sastoji se u kritičkom ispitivanju projekta u cilju određivanja vrste i stepena rizika pomoću određenog upitnika. Pomoću ovog metoda procene rizika određuje se kolika je verovatnoća da će projekat da pretrpi neuspeh u pogledu ostvarenja svojih osnovnih ciljeva – tehničkih, vremenskih i troškovnih. Prema ovom metodu procene rizika, ocena veličine rizika u projektu vrši se prema tri osnovna kriterijuma: � fleksibilnost projekta, � veličina projekta, � tehnologija. Ovi kriterijumi zavise od određenog broja faktora, koji mogu da utiču tako, da se različito procenjuje rizik od preduzeća do preduzeća. Uticaj faktora na kriterijume može biti takav da se jedan projekat u jednom preduzeću ocenjuje kao visokorizičan, a u drugom kao niskorizičan. Ovi faktori onemogućuju da se ocena rizika u projektu na osnovu predloženih kriterijuma uopšti. To su faktori: stil upravljanja, delatnost fime, kadrovi, vreme različite vrste portfolija, različiti tipovi projekata. Projekat koji ima veliku fleksibilnost je projekat koji je malo struktuiran i on pruža mali stepen izvesnosti u pogledu krajnjeg ishoda projekta, pa prema tome projekat sa velikom fleksibilnošću nosi i veliki rizik. Procene se teško mogu dati unapred, već se najvažnije procene mogu dati tokom realizacije projekta. Kod ovog projekta je teško odrediti funkcionalne specifikacije, tako da se one daju u toku realizacije projekta. Projekat koji ima malu fleksibilnost je obično veoma struktuiran projekat, koji pruža znatno veći stepen izvesnosti u pogledu ishoda projekta. Kod ovakvih projekata funkcionalne specifikacije i potrebni parametri su unapred utvrđeni i poznati, tako da ima veoma malo mogućnosti promena. Zastupljena tehnologija u projektu predstavlja važan kriterijum za procenu rizika. Projekti kod kojih je zastupljena visoka tehnologija su obično složeni projekti kod kojih su karakteristike tehnologije nedovoljno poznate kadrovima koji ih realizuju. Oni su obavijeni velikom dozom neizvesnosti, pa zbog toga nose i veliki rizik. Projekti koji se rade sa uobičajenom tehnologijom su projekti kod kojih su karakteristike primenjene tehnologije poznate, pa je neizvesnost znatno manja i rizik koji nosi projekat manji. Veličina projekta takođe predstavlja značajan kriterijum za procenu rizika u projektu. Pri tome se najčešće koristi uprošćena klasifikacija na velike i male projekte. Klasifikacija se vrši, pre svega, prema vremenu potrebnom za realizaciju projekta, zatim prema broju ljudi koji su angažovani u realizaciji projekta i prema drugim pokazateljima projekta. Kod procene rizika projekta, veliki projekti nose veliki rizik, a mali projekti nose mali rizik. Kao što se iz prethodnog razmatranja vidi, veliki projekti, sa velikom fleksibilnošću i visokom tehnologijom nose veoma veliki rizik, dok mali projekti, sa malom fleksibilnošću i niskom tehnologijom nose veoma mali rizik. Moguće je vršiti kombinacije navedenih kriterijuma i tada dobijamo skup od osam tipova projekata, počev od projekata koji nose veoma mali rizik, pa do projekata koji nose veoma veliki rizik. U sledećim tabelama (tabela 1. i 2) nalazi se prikaz klasifikacije i povezanosti navedenih osam različitih tipova projekata. �Teorija rizika Srednji Veliki Mala fleksibilnost Visoka tehnologija Mali projekat E Mala fleksibilnost Visoka tehnologija Veliki projekat F Velika fleksibilnost Visoka tehnologija Mali projekat G Velika fleksibilnost Visoka tehnologija Veliki projekat H Visoka Niska Fleksibilnost Mala Velika Veoma mali Mali ka A* srednjem B Mali Mali ka B srednjem D Srednji Veliki E G Srednji Veliki F H** *A= najmanji rizik **H=najveći rizik Tehnologija Tabela 2. Mreža procene rizika II Mali ka srednjem Velika fleksibilnost Niska tehnologija Mali projekat C Velika fleksibilnost Niska tehnologija Veliki projekat D Mali projekat Veliki projekat Mali projekat Veliki projekat Veličina Tabela 1. Mreža Mali procene rizika I Mala fleksibilnost Niska tehnologija Mali projekat A Mala fleksibilnost Niska tehnologija Veliki projekat B Iz ovih tabela se vidi veza između tri osnovna kriterijuma i rizika koji odgovarajući projekat nosi. Svaki projekat koji ima veliku fleksibilnost i visoku tehnologiju je visoko rizičan, bez obzira na veličinu. Kombinacija male fleksibilnosti i visoke tehnologije i obrnuto, donosi srednji rizik, dok mala fleksibilnost i niska tehnologija donose mali rizik. Metod očekivanog uticaja rizika Metod očekivanog uticaja rizika, kao sredstvo za kvantifikaciju i analizu rizika predstavlja proizvod dve veličine: � verovatnoće rizičnog događaja – ocenu mogućnosti da se rizični događaj desi, � posledice rizičnog događaja – procenu dobitka ili gubitka u slučaju da se razmatrani događaj desi. Rj = Pj ∗ Ej Rj − uticaj rizika za događaj j Pj − verovatnoća događanja događaja j �Teorija rizika Ej − očekivane posledice rizičnog događaja j Očekivani uticaj rizičnog događaja koristi se ili za dalju analizu rizika na projektu, ili samostalno, za ocenu i definisanje budućih akcija na projektu. Analiza verovatnoće Analiza verovatnoće ima za cilj da sagleda i proračuna moguće verovatnoće odvijanja projekta. Analiza verovatnoće kreće od proračuna pojedinačnih vrednosti za svaku aktivnost, a zatim se tabelarno, za ceo projekat stvara slika mogućeg odvijanja projekta. Primena analize verovatnoće kao metoda za kvantifikaciju i analizu rizika projekta podrazumeva proračun sledećih veličina: � srednje vrednosti, standardne devijacije i varijanse trajanja aktivnosti za svaku aktivnost na osnovu prethodno utvrđene raspodele; � očekivanu vrednost za projekat, kao sumu pojedinačnih srednjih vrednosti; � varijanse projekta kao zbira pojedinačnih varijansi projekta; standardne devijacije projekta kao kvadratnog korena ukupne projektne varijanse. Analiza verovatnoće se ne može primeniti na sve projektne veličine. Određene veličine, kao što su, na primer, trajanje aktivnosti projekta, zahteva drugačije metode analize, dok za veličine kao što su troškovi po aktivnosti može se izvršiti adekvatna kvantifikacija i analiza rizika po svim segmentima projekta. Simulacija Simulacija kao metod kvantifikacije i analize rizika projekta omogućava da se stvori model na osnovu koga će se izvršiti analiza ponašanja projekta na promenu određenih parametara. Najčešće korišćena forma za simulaciju projekta je simulacija vremena trajanja projekta, koristeći pri tom mrežni dijagram kao jedan model projekta. Većina simulacija vremena trajanja projekta bazira se na nekoj formi primene metoda Monte Carlo. Rezultati izvršene simulacije mogu se koristiti za kvantifikaciju i analizu rizika različitih projektnih varijanti, definisanje različitih strategija, izmenu različite tehnologije odvijanja aktivnosti, izmenu realizacije pojedinačnih aktivnosti, itd. Stablo odlučivanja Stablo odlučivanja predstavlja tehniku pomoću koje oslikavamo vezu između odluka i rizičnih događaja kako bi se dobila mogućnost za efikasniju i uspešniju kvantifikaciju i analizu projektnog rizika. Analiza odlučivanja pomoću stabla odluke realizuje se kroz sledeće etape: � � � � � definisanje problema formiranje drveta procena subjektivnih verovatnoća mogućih ishoda alternativa kvantifikacija nominalnih vrednosti mogućih ishoda eliminacija grana i izbor alternative. Pored prednosti stabla odlučivanja koje pruža pri donošenju odluka, primena u praksi nailazi na određene teškoće. One se javljaju prvenstveno u nemogućnosti pravovremenog određivanja �Teorija rizika međuzavisnosti svih veličina. Posebna poteškoća je ocenjivanje verovatnoće nastanka svih mogućih događaja i ishoda na granama stabla odluke. Korišćenje subjektivnih verovatnoća može biti nepouzdano za konkretnu odluku, može da nosi određeni rizik pri odlučivanju. * Delfi tehnika Donosioci odluka u organizacijama ponekad konsultuju eksperte da im pomognu u donošenju najbolje odluke. Tehnika koju je razvila Rand Corporation, poznata pod imenom Delfi tehnika, predstavlja sistematski način sakupljanja i organizovanja mišljenja nekolicine eksperata kako bi se oformila jedinstvena odluka. Postupci u ovom procesu prikazani su na slici 8. Slika 8. Delfi grupa: jedan pregled 1 Problem 2 Obezbedite saradnju stručnjaka 3 Iznesite problem stručnjacima Stručnjaci beleže rešenja, preporuke Odgovori stručnjacima se kompiliraju i reprodukuju 4 5 6 Reagovanja se razmenjuju sa ostalim stručnjacima Stručnjaci komentarišu ideje ostalih i predlažu rešenje Ako nema konsenzusa 7 Rešenja se sakupljaju Rešenje Ako dođe do konsenzusa Delfi proces započinje obezbeđivanjem saradnje stručnjaka i njihovim upoznavanjem sa problemom, obično putem pisama. Zatim svaki od tih eksperata predlaže ono rešenje koje smatra najprikladnijim. Lider grupe skuplja sve ove pojedinačne odgovore i reprodukuje ih, tako da sledećom poštom može da ih pošalje svim angažovanim stručnjacima. U ovoj fazi svaki od stručnjaka komentariše ideje onih drugih i predlaže novo rešenje. Ova individualna rešenja se vraćaju lideru, koji ih kompilira i traži neki konsenzus mišljenja. Ako je konsenzus postignut, donosi se odluka. Ako nije, proces razmenjivanja reakcija se nastavlja sve dok do njega ne dođe. Očigledna prednost ove tehnike za donošenje odluka leži u tome što omogućava prikupljanje stručnih mišljenja bez velikih troškova i logističkih poteškoća oko organizovanja sastanaka licem u lice između dotičnih eksperata. Međutim, i ova tehnika ima svojih ograničenja. Delfi proces zahteva mnogo vremena. Slanje pisama, čekanje da svako odgovori, prepisivanje i ponovno slanje odgovora i ponavljanje ovog procesa dok se konsenzus ne postigne, može da potraje veoma dugo. Mada se u nekim sferama ovaj postupak ipak pojednostavljuje primenom elektronske pošte. Stručnjaci su utvrdili da je minimalno vreme potrebno za upotrebu Delfi tehnike duže od četrdeset i četiri dana. Sigurno da Delfi proces ne bi bio podesan za odlučivanje u kriznim situacijama, ili u bilo kojim situacijama kada vreme ima bitnu ulogu. * Prema grčkoj mitologiji, ljudi koji su bili zainteresovani da vide šta im se budućnosti sprema, odlazili su u proročište u Delfima. �Teorija rizika Ekspertna procena se može primeniti zajedno sa navedenim tehnikama ili pojedinačno u procesu kvantifikacije i analize rizika. Primena ovih tehnika omogućava procenu od strane eksperata za pojedine vrednosti ili parametre projekta kao što su: da li rizični događaj ima malu, srednju ili veliku verovatnoću dešavanja, ili da li ima veliki, srednji ili ograničen uticaj na projekat. Kao izlaz iz faze kvantifikacije i analize rizika treba da se dobije: 1. Lista rizičnih događaja koje treba uzeti u razmatranje u fazi definisanja strategije upravljanja rizikom projekta i za njih definisati odgovarajuće strategije, planove, postupke i ostale akcije, kako bi se sprečili negativni efekti ili iskoristile povoljne okolnosti. 2. Lista rizičnih događaja za koje rukovodstvo projekta treba da primeni strategiju prihvatanja dešavanja ili njihovog ignorisanja. Analiza rizika predstavlja izuzetno značajnu fazu procesa upravljanja rizikom u kojoj se dobijaju veoma značajni podaci vezani za rizike u projektu i ostvarenje projektnih rezultata. Pošto analiza predstavlja složen postupak u kome se uzimaju u obzir brojni parametri i pojave, i koristi veliki broj različitih metoda, ona normalno angažuje veliki broj specijalista i značajno vreme i troškove. Obzirom na ovu činjenicu sprovođenje analize treba uvek staviti u odnos sa potrebnim vremenom i troškovima, i na osnovu toga odrediti širinu i dubinu analize. Ova analiza je opravdana samo kod onih projekata gde postoji značajna neizvesnost i kod koga je veličina uloga, odnosno mogućeg gubitka, velika. Na osnovu izvršene identifikacije i analize rizika dobijamo uvid u rizike koji nas u realizaciji projekta očekuju. Pre svega, dobijamo informacije o vrstama rizika koji postoje, o tome gde i kada se mogu očekivati, koja je verovatnoća nastajanja rizika i koji je stepen izlaganja riziku. Pošto na taj način dobijamo jednu relativno jasnu sliku o tome šta nas u pogledu rizika u projektu očekuje, treba planirati i formulisati određene aktivnosti kojima bi se smanjila verovatnoća ostvarenja rizičnih događaja i mogućnosti nastajanja štetnih i neželjenih događaja zove se planiranje reakcije. Planiranje reakcije predstavlja proces formulisanja strategija za upravljanje rizikom, odnosno pronalaženje i definisanje upravljačkih akcija u projektu kojima bi se mogući gubici od rizičnih događaja sveli na najmanju moguću meru. Planiranje reakcije obuhvata nekoliko mogućih strategija kao što su : � � � � ignorisanje rizika, smanjivanje rizika, prebacivanje rizika, kontigencijsko planiranje. Ignorisanje rizika predstavlja takvu strategiju kod koje se uočava mogući rizični događaj, ali se ne preduzima nikakva akcija. Znači i pored saznanja o mogućem nastupanju rizičnog događaja i njegovom uticaju na projekat, ne preduzima se nikakva akcija, već se rizik ignoriše računajući da se rizični događaj neće ostvariti ili da je mala verovatnoća njegovog ostvarenja. Smanjenje rizika predstavlja takvu upravljačku strategiju kod koje se vrše određene izmene u projektu radi smanjenja ostvarenja rizičnog događaja i njegovog uticaja na projekat. To znači da se, na osnovu saznanja o mogućim rizičnim događajima u projektu, do kojih se dođe u postupku identifikacije i analize rizika, pronalaze i definišu one promene u projektu, koje će bitno doprineti smanjenju rizika. Ove izmene mogu biti vezane za vremenski plan projekta, za angažovanje pojedinih vrsta resursa, za budžet projekta, za projektne specifikacije, za pojedine nabavke, za traženi �Teorija rizika kvalitet delova i celog projekta. Bitno je da ove izmene ne utiču značajnije na definisane globalne ciljeve projekta, a da bitno doprinose smanjenju neizvesnosti i rizika u projektu. Prebacivanje rizika predstavlja takvu strategiju kod koje nastojimo da se oslobodimo ili smanjimo rizik u projektu tako što ćemo deo rizika ili ceo rizik prebaciti na drugu stranku ili drugu osobu. To se vrši tako što se izmenom ugovora oslobađamo nekih obaveza koje nosi rizik, ili se ugovorom rizik prebacuje na drugu stranku, koja je sada odgovorna za upravljanje rizikom u projektu. Takođe moguće je zaključiti ugovor o osiguranju od rizičnih događaja i tako smanjiti štetu koju njihovo ostvarenje može doneti. Mogu se planirati brojne akcije za npr. smanjenje rizika uništavanja imovine, ali takođe, moguće je napraviti ugovor o osiguranju kola od štete ili osiguranju kuće od požara i time nadoknaditi eventualne gubitke. Kontigencijsko planiranje je posebna strategija za postupanje u uslovima neizvesnosti i rizika, koje uvažava specifičnosti svake pojedine situacije. Kontigencijsko planiranje predviđa izradu posebnih upravljačkih planova za postupanje u uslovima neizvesnosti, i u slučaju pojave rizičnih događaja. Kontigencijsko planiranje obuhvata, pre svega, planiranje budžeta u uslovima neizvesnosti i pojave rizičnih događaja, ali takođe i izradu alternativnih planova aktivnosti i reakcija u izuzetnim situacijama. Kontigencijska strategija postupanja u uslovima neizvesnosti i rizika predviđa oprezno ponašanje i postepeno i racionalno odlučivanje radi prilagođavanja neizvesnim i rizičnim događajima i smanjenja moguće štete. Ovo planiranje predviđa tačnu raspodelu nadležnosti i odgovornosti menadžerske strukture za postupanje u situacijama rizika i procenu odgovornosti ako je određeni rizični događaj naneo štete projektu. Mada su navedene strategije realne i prihvatljive, poseban problem je odabir adekvatne strategije. Koju strategiju treba primeniti u određenoj situaciji zavisi od velikog broja faktora, posebno od vrste i prirode rizičnih događaja, verovatnoće pojavljivanja i stepena uticaja. Zato je potrebno da se u konkretnim situacijama sve to posebno analizira i na osnovu toga odabere najbolja strategija. Sistem reakcija obuhvata celovitu strategiju ili sistem praćenja rizika u projektu i stalnog prilagođavanja planiranih reakcija u toku celokupne realizacije projekta. Planiranjem reakcija mi raspoređujemo različite strategije za postupanje u uslovima neizvesnosti i rizika, kao što su ignorisanje rizika, smanjenje rizika, prenošenje rizika, i drugo. Međutim pored primene pojedinih strategija, postoje situacije kada je potrebno da se kombinuje više strategija. To su složene situacije sa kombinacijom rizika i različitim i promenljivim uticajima, koje zahtevaju da se u procesu upravljanja rizikom projekta primenjuje kombinacija više različitih strategija reagovanja na rizične događaje u projektu. U ovakvim situacijama potrebno je da se prvo utvrde određeni ciljevi, politike, procedure i odgovornosti za postupanje u takvim rizičnim situacijama, da bi odgovarajući sistem reakcije mogao biti uspostavljen. Istraživanjem je utvrđeno da su neki rizici veći u određenim fazama realizacije projekta nego u drugim, odnosno da se ostvaruju različiti uticaji rizičnih događaja u različitim fazama projekta. Rizik u projektu se menja tokom odvijanja realizacije projekta i ove promene zavise od toga koje aktivnosti u projektu obavljamo i do koje faze je stigla i realizacija projekta. Ako se u nekom momentu obavljaju određene aktivnosti sa visokim stepenom rizika, onda se ukupan rizik u projektu povećava. Ukoliko se projekat bliži kraju, ukupan rizik u projektu se smanjuje. Veličina rizika u projektu se takođe značajno menja ako postoje promene u obimu projekta ili promene u metodu rada na projektu. Zbog toga treba i planiranje reakcija prilagoditi i predviđenom vremenu nastupanja određenih rizika. Zbog svega toga neophodno je da postoji kontinuirani uvid u situaciju u vezi sa odvijanjem projekta i da se neprekidno vrše potrebna prilagođavanja i promene u planiranju reakcija na rizične događaje. To znači da treba da postoji organizovan sistem reakcija, čiji je zadatak da prati odvijanje realizacije projekta i da permanentno menja i prilagođava planirane akcije i strategije. Zbog specifičnosti procesa upravljanja rizikom, nije moguće vršiti kontrolu odvijanja rizičnih �Teorija rizika događaja. U ovom slučaju se, radi smanjenja rizika i posledica koje dešavanje rizičnih događaja donosi, vrši prethodno planiranje reakcija i odgovora na rizične događaje, kako bi se moguće štete koje oni donose svele na objektivno moguć minimum. Zbog toga se u ovoj fazi procesa upravljanja rizikom vrši kontrola sprovođenja reakcija ili odgovora na rizik, kako bi se utvrdilo da li su planirani odgovori adekvatni i da li treba uvoditi nove odgovore. Na taj način se uz pomoć praćenja i kontrole reakcija na rizik, mogu uvoditi novi odgovori na rizik, u skladu sa realnim odvijanjem projekta. Time se celokupan proces upravljanja rizikom pretvara u kontinuelan proces u kome se prethodno navedene faze procesa upravljanja rizikom, analiza, procena i planiranje reakcija, stalno ponavljaju, i tako obezbeđuje efikasna zaštita od rizičnih događaja. Uspostavljanje neprekidnog procesa kontrole rizika podrazumeva da treba napraviti kontinuirani sistem identifikacije rizika i razvijanje strategija za reagovanje na moguće rizike. To znači da terba da se tokom odvijanja projekta vrši stalno prilagođavanje planiranih strategija novonastalim uslovima, kako bi se što više smanjio mogući rizik nastajanja štetnih događaja i mogući gubici nastajanja i delovanja rizičnih događaja. U toku odvijanja realizacije projekta, može doći do promena u projektnim rizicima. Promene mogu biti kako u vremenu, tako i u načinu uticaja, a neki rizici mogu bitit povezani. Zato je potrebno da se u procesu upravljanja rizikom, primenjuje kombinacija više različitih strategija reagovanja na rizične događaje u projektu, i da se tako ostvari celovit proces praćenja i kontrole rizika. To nije kontrola u klasičnom smislu, da se kontroliše odvijanje rizičnih događaja, već se vrši prethodna priprema i reagovanje na rizične događaje da bi se smanjili štetni uticaji na projekat. Proces kontrole obuhvata organizovan sistem praćenja procesa realizacije projekta i nastajanja rizičnih događaja i premanentnog menjanja i prilagođavanja planiranih akcija i strategija. Taj organizovan proces kontrole obuhvata sve prethodno naznačene potprocese identifikacije rizika, procene rizika i razvijanje solucija, koji su povezani u jedan efikasan i fleksibilan sistem koji se može brzo i efikasno primenjivati. � Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Title A name given to the resource Предавања Alternative Title An alternative name for the resource. The distinction between titles and alternative titles is application-specific. Predavanja Dublin Core The Dublin Core metadata element set is common to all Omeka records, including items, files, and collections. For more information see, http://dublincore.org/documents/dces/. Provenance A statement of any changes in ownership and custody of the resource since its creation that are significant for its authenticity, integrity, and interpretation. The statement may include a description of any changes successive custodians made to the resource. Предавања Mediator An entity that mediates access to the resource and for whom the resource is intended or useful. In an educational context, a mediator might be a parent, teacher, teaching assistant, or care-giver. Китановић Оливера Title A name given to the resource Теорија ризика Alternative Title An alternative name for the resource. The distinction between titles and alternative titles is application-specific. Teorija rizika Source A related resource from which the described resource is derived http://www.ef.uns.ac.rs/Download/menadzment_rizikom_master/2009-11-05_teorija_rizika.pdf Format The file format, physical medium, or dimensions of the resource application/pdf Language A language of the resource српски Type The nature or genre of the resource text Identifier An unambiguous reference to the resource within a given context AT-42708-0123